"Education is the most powerful weapon which you can use to change the world." N.Mandela
Znanje je moć. Koliko sam samo puta čula ovu rečenicu. Od strane roditelja, rodbine, prijatelja, profesora... U potpunosti se slažem sa tim. Znanje jeste moć. Danas kada su nam informacije dostupne mnogo više nego ikada pre, moramo naći način da se diferenciramo u odnosu na druge, da stekenemo nova znanja, nova iskustva, nova poznastva. Da li ste znali na primer, da količina informacija koju pročitamo danas u novinama je ekvivaletna količini informacija koje su bile dostupne ljudima tokom jedne godine pre 200 godina? Neverovatno. Prosto da se zapitamo šta su ljudi radili i kako su se informisali bez Google-a? Naravno, knjige su oduvek bile tu ali ne toliko dostupne kao danas. Mada postavlja se i pitanje, kako naći "pravu" informaciju u "okeanu" kada smo pretrpani sa tolikom količinom da više i sami ne znamo šta je tačno i korisno a šta ne.
Zato treba iskoristiti svaku šansu i mogućnost koja nam se pruža, jer je pitanje da li će biti sledeće i kada.
Tako sam i ja sada u Meksiku sitiju, na prestižnom privatnom Univerzitetu Tecnologico de Monterrey u kampusu Cuidad de Mexico.
Jednog martovskog jutra ugledala sam konkurs na sajtu Beogradskog Univerziteta. U opisu konkursa pisalo je pokriveni troškovi školarine, smeštaja i ishrane a studenti sami snose troškove puta i međunarodnog zdrastvenog osiguranja. Ispunjavala sam sve uslove: prosek preko 8,00 ; poznavanje engleskog jezika (znanje španskog nije neophodno, jer se časovi mogu slušati na engleskom) i poželjno je da je kandidat student na poslednjoj godini studija. Na prvi mah mi se učinilo zanimljivo, mada iskrena da budem nisam bila zainteresovana da idem. Činilo mi se suviše daleko a i većina stvari koje sam znala o Meksiku sitiju a i Meksiku kao zemlji su bile dosta negativne. Ukoliko odete na Google i search-ujete Meksiko, najviše će se pojaviti vesti o ubistvima, narko kartelima i slično. I pored svih informacija koje sam znala odlučila sam da uputim mejl koordinatorki sa Beogradskog Univerziteta jer nisam bila sigurna da li master studenti mogu da konkurišu. Prva stvar koja me je oduševila je da je koordinatorka prosledila moj mejl profesoru sa tog Univerziteta koji je poreklom iz ex Jugoslavije, i da zapravo zahvaljujući njemu i programu koji je pokrenuo 2010. godine za studente sa Balkana imamo stipendiju koja pokriva sve napomenute troškove. U sebi sam već mislila da master studenti ne mogu da konkurišu zato nisam ozbiljno ni razmišljala o ovome, sve dok nisam dobila odgovor od profesora Milenka Panića da mogu da konkurišem jer je njihova organizacija studija drugačija pošto im osnovne studije traju 9 semestara, a master studije zapravo i ne postoje, već su to studije koje su slične nekadašnjim našim magistarskim, jer su zasnovane na naučno-istraživačkim radovima.
Kada sam dobila ovaj mejl, zaista sam se zamislila. Prvo sam popričala sa bratom i najboljim drugaricama gde sam im spomenula kao mogućnost odlazak u Meksiko siti, na razmenu studenata na jedan semestar u periodu avgust- decembar 2013. godine. Svima se ta ideja na početku nije dopala. Najpre, odlazak u daleku i možemo reći opasnu zemlju, odlazak u trenutku kada bih možda trebala da se zaposlim, a svi smo svesni današnje situacije povodom zaposlenja, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Milion pitanja mi se samo postavljalo. Da li da odem tako daleko, da izgubim neke prilike za posao koje su se pružale jer je pitanje šta će se dešavati kada se vratim, ili pak da odem i samim tim steknem nova znanja, iskustva i budem još bolji kandidat na tržištu rada po povratku?
Odluka nije bila laka. Razmišljala sam o tome 3 nedelje svakodnevno. I onda sam odlučila da ću da priložim svu neophodnu dokumentaciju, pa ću razmišljati da li ću ići ako budem primljena. Od neophodnih dokumenata trebalo je dostaviti spisak svih položenih ispita prevedenih na engleski, pismo preporuke od strane fakultetskog profesora, aplikativni formular i predlog projekta na kome ćemo raditi tokom 5 meseci u Meksiku sitiju. O kakvom projektu se zapravo radi? Profesor Panić je uočio mogućnost tokom 2010. godine da bi mogao da zbliži (u mom slučaju) Srbiju i Meksiko pa su stoga studenti koji dobiju stipendiju preko ovog programa u obavezi da urade konkretan projekat koji će na kraju semestra izlagati profesorima i ambasadorima svoje zemlje i Meksika sitija. Naravno nakon malo istraživanja, dobila sam ideju koji bih projekat radila ali o tome ćemo kasnije.
Poslala sam dokumenta i bila opuštena po tom pitanju. Mislila sam ako to ne dobijem, jednostavno mi nije suđeno da idem. Međutim, jednog jutra početkom maja dobila sam mejl od profesora Panića da je moj projekat prihvaćen i da sam dobila stipendiju za period avgust- decembar 2013. godine na TEC-u (Tecnologico de Monterrey, Campus Cuidad de Mexico). Malo je reći da sam bila šokirana. Verovatno zbog toga što nisam ozbiljno shvatala mogućnost da bih mogla zapravo da odem. Teško je sada opisati kako sam se osećala. Rekla bih neka mešavina uzbuđenja ali u isto vreme i straha. Naravno, moji roditelji su bili upućeni da sam konkurisala ali ni oni, poput i mene, nisu ozbiljno shvatali ovu situaciju.
Tu počinje moja prava dilema. Da li da odem ili ne? Posle toliko pros&cons-a prelomila sam i rekla sebi IDEM. Jednostavno, mislila sam kada ću opet dobiti priliku da odem negde sa skoro punom stipendijom na 5 meseci, da studiram na prestižnom Univerzitetu poput TEC-a gde jedan semestar košta 7500 dolara, da upoznam drugu kulturu i naučim španski jezik. Pogotovo, što sam oduvek smatrala Latinoameričke zemlje i špansko govorno područje dosta atraktivnim i privlačnim po pitanju mentaliteta i kulture.
I tako sam ja stigla u Meksiko siti 03. avgusta 2013. godine. Naravno, u sledećem postu pisaću vam nešto o nephodnim dokumentima i papirologiji oko vize, avionske karte i ostaloj administraciji. Samo ću reći da su dve nedelje pred moj dolazak ovde bile najstresnije dve nedelje u mom životu. Čovek ne veruje šta sve može da krene po zlu oko administracije dok to ne doživi, ali o tome sledeći put.
Bitno je da su za sada sve te stvari iza mene, da sam ja već skoro pune dve nedelje u ovom divnom, mada zaista ogromnom gradu, i da za sada imam samo pozitivne stvari da kažem. Imam 5 meseci da podelim svoja iskustva o svom boravku ovde.
Volela bih da motivišem sve mlade i ambiciozne ljude da putuju, apliciraju za programe razmene ili studiranja u inostranstvu jer mislim da je to jedinstveno iskustvo, i na kraju to je ono što nas čini istinski bogatim. Srbija, nažalost pruža manje mogućnosti nego druge zemlje, ali ne možemo reći da ih nema. Samo smo možda suviše lenji da potražimo sami i da se borimo za ono što mislimo da zaslužujemo i da nam pripada. I sami znamo, da čim su nam stvari teže dostupne automatski ih želimo više.
Toliko od mene za sada. Nadam se da ste uživali u mojoj priči oko samog procesa apliciranja za studentsku razmenu u Meksiku sitiju. Sledeći post oko dokumentacije za vizu.
Do tada srdačno vas pozdravljam i šaljem poljupce iz prelepog Meksika sitija.
Katarina Matijašević
Нема коментара:
Постави коментар