The end of adventure called Mexico

"Will you look back on life and say: I wish I had or I'm glad I did?" Z. Ziglar

Došao je i taj trenutak da kažem Adios Mexico i Hola Europa/ Hola Serbia. Kako se trenutno osećam jako je teško opisati. Kada sam dolazila mislila sam 5 meseci je dovoljno, odlazim na drugi kraj sveta sama, mislila sam 5 meseci biće dovoljno. Ali nije bilo dovoljno. Nije bilo dovoljno da upoznam ovu prelepu zemlju od 120 miliona stanovnika. Toliko stvari ovde me je oduševilo. Opet s druge strane, da sada nisam tužna zbog povratka verovatno bi to značilo da mi ovde nije bilo toliko divno. Tako da moram priznati da sam jako zadovoljna. Zadovoljna što sam imala priliku da živim 5 meseci u jednom od najvećih gradova na svetu - Meksiku sitiju, da studiram na prestižnom Univerzitetu Tecnologico de Monterrey, da živim u tako fascinatnoj zemlji poput Meksika koja me je svakodnevno oduševljavala kako sa svojom prirodom, pejzažima, tako i sa svoje 2 obale (okean i Karipsko more) i naravno sa svojim narodom. Meksikanci su jedan divan narod, jako srdačan, ljubazan, prijatan. Ako želite da odete na drugi kraj sveta i da se u stranoj zemlji osećate kao kod kuće, dođite u Meksiko. 

Već sam se oprostila sa svoje tri cimerke Anisom, Helenom i Eleonore. Neverovatno je da smo toliko postale bliske, pravi prijatelji nakon 5 meseci. I još neverovatnije je koliko smo se dobro slagale, bez svađe, što je jako teško danas pogotovo sa 5 devojaka u istoj kući. Tako da sam jako srećna što sam na kraju izabrala da budem smeštena privatno i živim u kući sa ljudima iz različitih krajeva sveta, različitih kultura i religija. Danas sam bogatija za jedno neprocenjivo iskustvo. Toliko sam stvari naučila od njih, kako neke stvari funkcionišu u Nemačkoj, Francuskoj, Maroku. Hvala vam moje devojke, i znam da se vidimo u Evropi sledeće godine kada se vratite iz Meksika, pošto sve tri ostaju godinu dana ovde, samo što trenutno su sa svojim porodicama na odmoru. 

Nedostajaće mi puno Meksiko siti. I dalje je neverovatna veličina ovog grada. Mnogo puta pomislila sam u Beogradu možete da radite bilo šta kad god poželite, ali ovde to zaista možete. Ovaj grad ima sve. Naravno i svoje dobre i loše strane. Sada kada pomislim na neke stvari u Beogradu, poput saobraćaja i koliko vam vremena treba sa Novog Beograda do Zvezdare na primer, pomislim pa to nije daleko. Jer ovde kada vam neko kaže ah to je baš blizu, i moje sledeće pitanje je znači mogu da idem peške, na šta dobijem odgovor a ne ne, treba ti otprilike 20 minuta kolima. 

Šta je to što mi se nije dopalo? Pa mislim da je ovaj grad prevelik da biste živeli. Ukoliko imate kola i ukoliko ste iznad proseka ovde živite savršeno, mislim da je onda Meksiko siti divan za život. Ali opet jako je težak za siromašne ljude i kvalitet života tih ljudi ne može da se uporedi sa siromašnima u Evropi. Meksikancima je daleko teže. Upravo se dešava pobuna zbog podizanja cene prevoza sa 3 pezosa (oko 20 RSD) na 5 pezosa (oko 35 RSD), što zaista razumem jer jeste velika razlika i njima to znači mnogo. Ukoliko koristite prevoz u Meksiko sitiju, naoružajte se strpljenjem i samo bez nervoze, jer nekada sam bila i po 5-6 sati u prevozu. Tako da rezimiram, saobraćaj je užasan jer se gubi dosta vremena. I dalje postoji to pitanje bezbednosti, da ne možete da šetate sami uveče, kao i da neki delovi grada su zabranjeni. Isto tako uveče u gradu posle 23h semafori se ne poštuju jer je opasno stajati na raskrsnicama. Tako da ukoliko živite ovde, budite spremni da 24/7 budete oprezni, nikada se ne smete previše opustiti. Čak je Meksiko siti najbezbedniji deo u celom Meksiku. Opet, geografska pozicija sama po sebi nije idealna jer je područje koje je podložno zemljotresima kao i aktivni vuklani se nalaze ovde. 

E sada one lepe stvari. :) Meksiko vam možete ponuditi toliko toga, ogromna raznovrsnost. Ono što je meni toliko privlačno jeste što ovde vrlo cene osobe sa završenim fakultetom a tek sa masterom i phd-om. To je ono što mi u Srbiji smeta. Kvalitetne, mlade ljude ne cenimo. Ne. Samo ih još više motivišemo da napuste Srbiju umesto da ulažemo u njih, jer su oni ti/ mi smo ti koji će voditi ovu zemlju sutra. Zaista volim Srbiju puno, ali kada vidim kakva je situacija u drugim zemljama zaista se rastužim kako je moguće da posle jedne velike napredne zemlje smo ostali iza svih zemalja. Studenti koji završe dobre fakultete u Meksiku bez radnog iskustva mogu imati 2 do 3 puta veću početnu platu nego u Srbiji. Sa praktično istim cenama života. 

Za sada znam da se vraćam u Srbiju da završim svoje master studije, na kojima sam već pri kraju. Za posle zaista ne znam. Zavisi od toga šta mi Srbija ponudi. Naravno da bih najviše volela da živim u Srbiji ali naravno ne po svaku cenu. 

Jedna jako tužna vest jeste što se program stipendiranja preko koga sam došla u Meksiko siti ukida tako da će studenti u budućnosti moći da dođu ali o svom trošku. Nadam se da će se u budućnosti naći način da se nastavi ovaj program. 

Još jednom, jako sam zahvalna na ovoj prilici da provedem semestar ovde i naučim toliko novih stvari. Zaista sam bogatija za neprocenjivo iskustvo. Hvala ti na svemu Meksiko! Na neki način postala sam nova osoba posle ove avanture. I znam da ću doći ponovo ovde, makar samo turistički. Za sada mi ostaje da te podržavam na World Cup-u kad već ne mogu Srbiju. Gracias, gracias, gracias!

Te amo Mexico para siempre!!! :) 

Katarina Matijašević

Educaton and society in Mexico

"I am not a product of my circumstances. I am a product of my decisions." - S. Covey

Kada uporedim obrazovanje u Srbiji sa Meksikom, potpuno druga priča. U Srbiji trenutna situacija da su državni fakulteti daleko više cenjeni u odnosu na privatne. Ne želim nikoga da uvredim ovim postom, pogotovo ne ljude koje studiraju na privatnim univerzitetima u Srbiji. Ipak, iako je činjenica

da mnogi privatni fakulteti u Srbiji iz dana u dan napreduju, omogućavajući svojim studentima sve bolje uslove za rad, kontakte sa poznatim svetskim kompanijama i dalje najbolji srednjoškolci se opredeljuju da upisuju državne fakultete. Verujem da će privatni fakulteti u budućnosti u Srbiji znatno napredovati ali ipak većina ljudi i dalje koja upisuje privatne univerzitete u Srbiji ih upisuje jer ne žele da se muče i žele lako i brzo da završe svoje obrazovanje. Svakako da i na privatnim fakultetima ima jako kvalitetnih ljudi kao i što na državnim fakultetima ima zalutalih duša. Ukoliko neko želi da nauči naučiće bilo gde studirao. Na kraju krajeva, sve zavisi do nas i naših ličnih interesovanja, ambicijom i željom za konstantnim usavršavanjem i napredovanjem.

Situacija u Meksiku ipak sasvim drugačija. Postoji državni univerzitet UNAM u Meksiku sitiju koji je vrlo priznat, i ukoliko dobro uradite ulazni test (prijemni) ne plaćate apsolutno ništa. Dakle, svi koji su primljeni su na budžetu. Ne postoji samofinansirajućih mesta kao kod nas. Pre par dana sam posetila kampus ovog Univerziteta gde trenutno studira oko 300 000 studenata. E to je zaista jedan pravi grad. Zaista ogroman, ogroman kompleks. Ipak kada uporedim sa fakultetom na kome sam trenutno po izgledu kampusa opet sasvim drugačija situacija. Kampus nije toliko sređen, čak i od tolikog prostranstva nisam se osećala najprijatnije. Pogotovo kada tamo nema internacionalnih studenata. Tako da dok šetate i razgovarate na engleskom, imate više belu boju kože u odnosu na njih, dosta Meksikanaca vas posmatra. I to nisu prijatni osećaji. Možete zaključiti da ljudi koji studiraju ovde su uglavnom siromašni, i to možete zaključiti po njihovom stilu oblačenja, gde dosta studenata možete videti sa pocepanim patikama, rancem, odećom. I jeste tužno kada vidite siromašan deo Meksika, koga ima previše. Ponavljam skoro 50% stanovništva ove zemlje je na granici ili ispod granice siromaštva. Kampus je takođe prljav, odnosno možete videti dosta otpadaka i đubre po dvorištu. Iskreno, mene su neki delovi podsećali na geto.

S druge strane kampus u kome ja studiram i koji je jedan od najpriznatijih privatnih univerziteta u LA je zaista prelep. Već sam pisala u nekom od ranijih postova nešto vrlo kratko o njemu. Pored učionica, restorana na raspolaganju studentima su i vannastavne aktivnosti (sportske i kulturne) sasvim besplatno. Naravno, to nije u potpunosti besplatno kada plaćate samo jedan semestar 7500 dolara a osnovne studije na TEC-u traju 9 semestara. Ipak, TEC je mesto gde se osećate potpuno bezbedno. Kamere pokivaju celu teritoriju kampusa, ne možete da uđete bez studentske ID kartice, obezbeđenje na kapijama, kao i mogućnost da unutar kampusa vam pozovu siguran taksi, kako ne biste uzimali taksi na ulici. Unutar kampusa se takođe nalazi i psi čuvari (crni i žuti labradori) koji su zaduženi za eventualno pronalaženje droge među studentima. Tako je za mene bio šok da se vrši provera  tokom semestra na uzimanje nedozvoljenih supstanci. Pre 2 nedelje, na jednom od mojih časova ušli su doktori iz kampusa i studenti su izvlačili žetone. Tako da ukupno je bilo 30 žetona od kojih su 4 žute boje. Svako ko izvuče žeton žute boje, bio je dužan da da svoj urin kako bi mogli da urade proveru. Ja nisam izvukla žutu boju, ali sam zaista na prvi mah bila jako zbunjena jer nisam imala predstave da se ta procedura radi na fakultetu. Uvek sam te stvari samo povezivala sa profesionalnim sportistima. Tako da TEC je jedna jako ozbiljna institucija. Nažalost, moje mišljenje je da samo dobrostojeći ljudi mogu studirati ovde. Postoje neke stipendije ali retko koja pokrica čitavu školarinu, uglavnom one pokrivaju određeni procenat školarine. 

I dalje se navikavam na neke stvari što se tiče profila studenata koji studiraju na TEC-u. Volim da kažem da su ti studenti izolovani dosta od realnog sveta u Meksiku. To su deca koja ne koriste javan prevoz, nikada. Na fakultet dolaze ili sopstvenim kolima (u okviru kampusa postoji ogromna garaža na nekoliko nivoa koja je besplatna za korišćenje za studente TEC-a) ili imaju vozače. I moram priznati da kada sam prvi put čula da imaju vozače da sam zaista mislila da se šale. Ali ne, oni ih zaista imaju. Pored toga, svaki put kada nas pozovu na neko okupljanje u njihovim kućama, svakim put sam zaprepašćena njihovim kućama ili bolje reći vilama. To su zaista ogromne kuće, sa velikim dvorištima, ogromnim kapijama, tako da ne možete videti unutrašnjost dvorišta kao i sa nekoliko automobila parkiranih u dvorištu. I onda tako ja sa svojim cimerkama provodim vreme sa ovim tipom ljudi i nismo svesni toliko siromaštva u ovoj zemlji. Jer mi nismo okružene reprezentativnom strukturom ove zemlje. I svaki put kada imate priliku da koristite javni prevoz, da prođete kroz određene siromašne delove grada zaista vidite kakvo je pravo stanje ovde. I to je jako tužno. Imate vrlo mali broj jako bogatih ljudi a onda toliko ljudi koji ne mogu sebi da priušte hranu. Iskreno, mi jako malo koristimo javan prevoz. Do TEC- a idemo peške izuzev uveče kada je mrak jer već posle 19h uveče ne možete sasvim bezbedno šetati mojim krajem ako ste sami. U tom slučaju je bolje uzeti taksi čak i ako vam treba samo 15 min peške do faksa. E to jeste čudno, pogotovo kada uporedim sa Beogradom gde možete da šetate sasvim slobodno i da se osećate bezbedno. Kod muškaraca ovde je moram priznati prisutna ta doza mačizma. Tako da uveče kada izlazimo u najvećem broju slučajeva naši prijatelji Meksikanci uvek dođu po nas i posle toga nas vrate. Moram priznati da jako mrzim javan prevoz ovde. Svaki put kada ga koristim je ogromna gužva. Morate biti jako oprezni jer ima previše ljudi, morate čuvati stvari, nikako ne nositi nakit. Pored toga, pošto se ipak vidi po nama da nismo odavde, ceo prevoz bukvalno zuri u vas. I to jeste jako neprijatno. Ne osećate se dobro kada znate da toliko privlačite pažnju. 

Tako da ovde se oseća jasna KLASNA podela društva. Čitav sistem je napravljen tako da se ne mešaju. Najpre,  na fakultetima se ne mešaju. Zatim u noćnim klubovima. Ja sam ovde prvi put čula da imate te "high society clubs" gde ne može svako da uđe. Naravno da i kod nas imate skuplje klubove ali u principu svako može da uđe ako poštuje dress code kluba. Ovde to već nije slučaj. Nekada čak ukoliko imate vrlo crnu boju kože neće da vas puste u klub zbog reputacije kluba. Skoro smo bile u jednom jako dobrom klubu gde sam nakon toga čula da je jedan od tih tipova kluba, gde ljudi dolaze da se pojave (show off). I moram priznati, da su klubovi jako skupi. Ukoliko ste devojka, ulaz ne plaćate ali momci plaćaju ulaz oko 20-30e i to samo ulaz a ne pričam o cenama unutar kluba. 

Nadam se da ste i danas uživali u mojim iskustvima iz Meksika sitija. Danas je tačno 3 meseca kako sam ovde i moram reći da sam neizmerno tužna kada pomislim na povratak kući. Naravno da mi nedostaju moju ljudi, moj Beograd, moja Srbija ali ovde mi je zaista prelepo da je Meksiko siti zaista moj drugi omiljeni grad posle Beograda. 

Muchos besos de Mexico D.F! 

Katarina Matijašević

Mexico & football

"I hated every minute of training, but I said to myself don't quit. Suffer now and live the rest of your life as a champion." M. Ali

Kao i u Srbiji, u Meksiku fudbal je nešto posebno. Način života. Kao i što i mi imamo izreku: "Zvezda je život, sve ostalo su sitnice" - oprostite navijači Partizana. :) Lično, meni kao ne prevelikom fanu (zapravo nisam uopšte fan) fudbala je sve to vrlo zanimljivo. Meksiko, kao i Srbija je u fudbalu jako loš. Trenutno imaju jako lošu ekipu ali ipak i dalje je to omiljen sport u Meksiku (pored boksa). Tako da vrlo emotivno doživljavaju kvalifikacije za World Cup 2014 u Brazilu. Kako oni kažu, ako se ne kvalifikuju to je nešto strašno i nezamislivo za njih. 

S obzirom da Srbija neće učestvovati, ovde mi je jako zanimljivo da pružam podršku zemlji u kojoj trenutno živim i za koju sam vrlo emotivno vezana za kratak vremenski period. Meksiko je potrebna jedna pobeda kako bi se plasirao za prvenstvo u Brazilu. Odlučujuća utakmica će biti u novembru (najverovatnije 13ti ili 14ti) na stadionu Azteca u Meksiku sitiju protiv reprezentacije Novog Zelanda. Pobeda Meksiku će doneti plasman u Brazil. I zaista se nadam takvom ishodu, i znam da će taj dan biti nešto posebno u ovom gradu a i zemlji ukoliko pobede, jer kao narod su zaista posebni. To me podseća na Srbiju. I pored mnogih problema sa kojima se suočavaju, sposobnost da se raduju (istinski raduju) uspesima svojih sportista. Kao i mi, slave po ulicama, kolone automobila sa zvucima sirene, svuda zastave zemlje i sl. Tako da nadam se draga moja Srbijo da ćemo i mi pružiti podršku Meksiku za plasman.

Prisustvovala sam utakmici protiv Paname na stadionu Azteca. Meksiku je bila potrebna pobeda kako bi imali šansu da odu na prvenstvo. U fudbalu i kvalifikacijama ima previše mogućnosti pa tako uvek zavisi i kako druge reprezentacije odigraju. Stadion Azteca, drugi najveći stadion na svetu, najveći posle Marakane u Riu. I prvi utisak jeste spektakularan. Masa ljudi na jednom mestu, zaista nešto što vredi doživeti, čak i kada niste fan fudbala poput mene. Moji dragi internacionalni prijatelji i ja smo odlučili da to veče pružimo maksimalnu podršku Meksiku pa smo tako bili obučeni u boje Meksčke zastave (zelena i crvena), imali boje na našim licima, trube, sombrero, sve za Meksiko! Moram priznati da je zaista većina ljudi koja je došla na utakmicu imala dresove reprezentacije, ili bar nešto u bojama Meksika. Svakako, mi kao malo veća grupa od 15ak ljudi jesmo privlačili pažnju. Tako je meni neposredno pred ulazak na stadion prišla televizijska ekipa kako bi uradili intervju sa mnom. I to je zaista meni bilo jako simpatično. Zaustavili su me zapravo bez mogućnosti da odbijem intervju (iako ga ja ne bih odbila :D ). Pre dolaska ovde, šalila sam se sa svojim prijateljima da ja zapravo dolazim ovde da postanem poznata, glumica, da će po mom povratku u Srbiji stići serija od produkcijiske kuće Televisa - Kety & los Mexicanos. Tako da mi je ovaj intervju bio prilično zanimljiv. Najpre su mislili da sam iz Meksika, zatim iz Latino Amerike. To jeste čudno. Većina ljudi ovde me ne povezuju sa Evropljankama. Verovatno zato što svi doživljavaju Evropljanke kao plavuše, ili svetlije braon kose. Na kraju se u svojoj zemlji neću osećati kao tu da pripadam posle toliko komentara da ličim na Latinu. Čak i da moj akcenat izgovora španskog podseća na Latinu. Šta da kažem, sem da izgleda da je imalo efekta dok sam bila mala gledati Kasandru i Ljovisnu, pošto nisam u životu imala čas španskog pre dolaska u Meksiko, a nakon 2 meseca dobijam komplimente da govorim vrlo dobro španski jezik. Isplatile su se te serije za nešto. Ali moram priznati, da imam ogromnu motivaciju za učenjem ovog jezika, pogotovo sa LA govornog područja. Meni lično, mnogo lepši nego španski iz Španije ali to je stvar ličnog ukusa. 

Tako sam ja imala svoj intervju a i pored toga kamera nas je snimala za vreme utakmice tako da smo sada u kadru za promotivni video utakmice Meksiko - Novi Zeland na kanalima 7 i 13 u Meksiku. I dalje ne mogu da nađem taj video dostupan na Internetu iako sam ga videla na TV-u. Obećavam čim ga nađem, da ću ga postaviti kao link. 

E sad vrlo malo o atmosferi na utakmici. U prvom poluvremenu Meksiko je postigao gol i samim tim vodio 1:0. Atmosfera u tom trenutku je bila fascinatna. Zaista se osećate kao i da vi pripadate tu. Ja sam se to veče osećala kao da pripadam ovoj zemlji jer vas atmosfera ponese. 100 000 ljudi na stadionu je nešto neverovatno. Nažalost u 79 minutu Panama je izjednačila na 1:1 i taj trenutak, taj muk je bio jako tužan trenutak za celu naciju. Ipak, ja jesam verovala u Meksiku, imali smo još 10 minuta, nije sve bilo još uvek gotovo. Tada ste mogli da čujete ceo stadion kako usklikuje "si se puede" (još se može). I zaista se moglo! 85 minut- spektakularan gol Raula Jimeneza, dečka od 22 god. Zaista, takvi golovi se retko viđaju. (Link: http://www.youtube.com/watch?v=9TK_5DKDeks) I ovaj gol je zaista bio - wow! Atmosfera u tom trenutku se ne može dočarati! Tolika sreća Meksika na jednom mestu. Čak sada kada gledam ovaj snimak, naježim se kada se prisetim atmosfere sa stadiona. Svaka čast Raulu. U pitanju je jako mlad i nov igrač koji do ovog trenutka nije bio toliko poznat u Meksiku ali posle ovoga je zaista dospeo u žižu javnosti. 

I tako je Meksiko sebe spasao od eliminacije to veče. Nakon toga je izgubio od Costa Rice 2:1 ali pošto je Amerika igrala 3:2 sa Panamom, samim tim je spasila Meksiko to veče jer da je Panama pobedila a Meksiko izgubio, Meksiko ne bi išao na prvenstvo. To veče oficijalna stranica US reprezentacije je postavila tvit "You're welcome Mexico". I zaista je US spasao to veče Meksiko jer su jako loše igrali. Tako da nam je sada potrebna pobeda nad ekipom Novog Zelanda. Još jedna stvar koja mi je fascinatna jesu komentatori utakmice koji su toliko emotivni prilikom prenosa da je to neverovatno. I takve stvari vam mogu dočarati mentalitet Meksičkog naroda.

Tako da draga moja Srbijo, podrška za Meksiko za World Cup! Nadam se pozitivnom ishodu u novembru i jednom novom postu posvećenom tome.

Hasta pronto! Saludos

Katarina Matijašević

Some basic information about Mexico country

"Either you run the day, or the day runs you." J. Rohn

Kada sam donosila odluku da dođem ovde, bila sam u prilici da čujem različite komentare od ljudi kada bi čuli da želim da odem u Meksiko. Bilo je pozitivnih ali i onih negativnih komentara. Nažalost, velike predrasude vladaju o ovoj zemlji. Imam osećaj da ljudi iz Srbije doživljavaju (ne svi naravno, ali pojedini) Meksiko kao jednu nerazvijenu zemlju. Upravo to će biti tema mog današnjeg posta- ekonomska situacija u Meksiku.

Hajde najpre da uporedimo veličinu Srbije i Meksika. Srbija (prema podacima iz 2012. godine) nešto više od 7 miliona stanovnika. Meksiko 120 miliona stanovnika. I ovde jesu drugačiji parametri i kriterijumi kada pričate o veličini. Tako da jednom prilikom kada sam upoznala jednog Meksikanca rekao mi je da je poreklom iz vrlo malog grada. Kada sam ga upitala koliko je mali taj grad, dobila sam odgovor milion stanovnika. Ljudi u Beogradu lude kada provode sat vremena u prevozu, ovde imate sreće ukoliko provedete samo toliko prolazeći sa jednog dela grada na drugi. Mnogi Meksikanci smatraju mnoge zemlje Evrope vrlo malim. Interesantno mi je jako bilo da je jedan Meksikanac koga sam upoznala mislio da Srbija ima 40 miliona stanovnika. Priznajem, da nisam upoznala osobu koja nije znala gde je Srbija ili bar nešto o njoj. Većina odmah povezuje sa ex Jugoslavijom, pa su vrlo radoznali o odnosima Srbije sa ostalim ex Ju zemljama. Neki od njih su posetili, većina je upoznala neke Srbe i ima prijatelje, a neki nameravaju da posete. I to me raduje. 

Hm, e sada malo o ekonomskoj situaciji. Dragi čitaoci moga bloga, Meksiko predstavlja jednu vrlo perspektivnu zemlju. Šta više, sve više ljudi ima želju da dođe ovde i započnu svoju karijeru. Meksikanci su vrlo otvoreni prema strancima, pa tako su kompanije vrlo zainteresovane za zapošljavanje stranaca. Ipak, zbog sve veće zainteresovanosti stranaca, Meksičke ambasade širom sveta, postaju rigoroznije prilikom odabravanja radnih viza kako na taj način ipak ne bi previše ugrozile domaću radnu snagu. Prema podacima iz 2012. godine rast GDP-a koji je Srbija ostvarila iznosi -1,7% a inflacija 7,3%. Meksiko, u sred krize, i očekivanih loših perfomansi, uspeo je da ostvari rast GDP-a u 2012. godini od čak 3,9% a inflacija u istom periodu je iznosila 4,1%. I kako posle možemo da kažemo da se radi o nerazvijenoj zemlji kada u ovakvoj situaciji ostvaruje rast od skoro 4%? Ono što je nažalost činjenica jeste da Meksikanci kao narod nisu radni i ne iskorišćavaju svo bogatstvo ove zemlje. Da su malo vredniji, oni bi sigurno ostvarili znatno veći rast, ali nažalost većina ljudi ovde razmišlja po principu od danas do sutra pa stoga ne koriste sve prilike koje im se pružaju i ne vide dugoročno. Svakako da se Meksiko suočava sa dosta problema, a među prvima su pitanje bezbednosti, kriminal i korupcija. Što se tiče same bezbednosti u ovom gradu, ja bih rekla da je to kao u svakom gradu koji je ovoliko velik. Prema istraživanjima koja su rađena Meksiko se smatra bezbednijim gradom od Vašingtona (za više informacija posetite link: http://howsafeismexico.com/6.html ). Korupcija jeste ogroman problem, koja postoji na svim nivoima u društvu. I teško je reći kako se boriti sa tim. Najpre treba da se mi promenimo, da mi učinimo svet boljim mestom. Hajde da ne kritikujemo ostale ako i mi radimo isto. Hajde da radimo ispravne stvari i damo primer ostalima. Hajde ukoliko nas zaustavi policajac da mu dozvolimo da nam napiše kaznu a ne da odmah pokušamo da ga podmitimo. Tužna strana Meksika je što od 120 miliona stanovnika 50 miliona stanovnika je na granici ili ispod granice siromaštva. I to je jako tužno. Dok sa druge strane, imate najbogatije ljude na svetu koji žive ovde poput Karlosa Slima. Takođe, kad uporedimo sa Srbijom, pa čak i sa Evropom, razlike među klasama su ogromne. Toliko drastične razlike ne postoje u Evropi. Smatram da ja nisam još uvek videla pravi Meksiko u smislu siromaštva, jer na fakultetu na kom ja studiram, većinom su deca iz bogatih porodica. Čak sam čula da su prosečne mesečne plate roditelja studenata na mom fakultetu oko 10 000 evra. Da bismo razumeli bolje, cene u Meksiku su približne kao u Srbiji, iste ili je nešto jeftinije, benzin čak 50% jeftiniji nego kod nas. Tako da sam ja u prilici da provodim vreme mogu reći sa "dobrostojećim" ljudima koji nisu reprezentativna struktura ove zemlje. Naravno, da su oni ljudi koji vide prilike, već dok studiraju pokreću svoje biznise, ali naravno da je sve to lakše ukoliko možete da računate na podršku roditelja. Ono što je značajno spomenuti, jeste da po tim ljudima nikada ne biste rekli da su bogati. Jednostavno se ne ponašaju tako, što ipak, moramo se složiti, ja mislim, nije slučaj sa većinom u Srbiji. 

Da li ste znali da samo Severna Koreja i Meksiko ne dozvoljavaju strane investicije u energetici? I to jeste jedan od problema sa kojima se suočava Meksiko. Nemaju dovoljno sredstava za eksploataciju svih resursa, a opet ne dozvoljavaju strane investicije jer ne žele da ruše nacionalan identitet. Još jedan od sektora u kome vlada dosta problema je sektor telekomunikacija, za koji se smatra da nije dovoljno konkurentan pa samim tim su i usluge ovih kompanija iznad proseka u poređenju sa ostatkom sveta. I to je tačno. Konkretno, da bih kupila broj ja sam morala samo za broj da platim oko 700 dinara, dok u Srbiji broj možete nabaviti praktično da ne platite ništa.

Nadam se da će vlada ove prelepe zemlje i još divnijeg naroda, pronaći način da motiviše ljude koji se nalaze na granici siromaštva da rade i samim tim dovedu ovu zemlju na mesto koje zaslužuje. Meksiko, kao i Srbija, mora da ponudi svojim građanima radna mesta, jer nema besplatnog ručka i slobodne vožnje. Samim tim, sve akcije koje se sprovode tipa deljenja hrane i namirnica građanima ne treba sprovoditi više jer na taj način, narod ne može stvoriti radne navike. Isto tako, od zemlje se očekuje da obezbedi uslove građanima što bolje može. Na primer, naravno da Skandinavske zemlje imaju visoke poreze, ali kvalitet života koje vlade tih zemalja obezbeđuju svojim građanima je zavidan. 

Drago mi je što sam bila u prilici da podelim sa vama neke edukatine činjenice o ovoj zemlji. Nadam se da ću nekoga motivisati da jednom prilikom poseti ovaj grad i zemlju.

Disfruta de la vida! 

Katarina Matijašević

Dia de la Indepedencia en Mexico

"The two most important days in your life are the day you are born and the day you find out why." M. Twain

Ne mogu da verujem koliko ovde vreme leti. Malo više od tri meseca mi je ostalo i u ovom trenutku mi to deluje kao suviše malo vremena. Porodica i prijatelji mi govore kako njima vreme sporije prolazi nego meni, i naravno da želim da ih vidim, da mi nedostaju moji ljudi, određena mesta, druženje u Beogradu ali toliko sam zadovoljna ovde sa svakim aspektom života da i nemam vremena da postanem nostalgična. I znam da će preostalo vreme proći još brže. Stoga ga moram iskoristiti što kvalitetnije, i korisiti svaki slobodan trenutak da naučim nešto novo i proputujem što više u ovoj prelepoj zemlji.

Neopisivo sam bila srećna što sam bila u mogućnosti da doživim Dan nezavisnosti u Meksiku, jer je to poseban dan za njih, vrlo bitan naravno. Kako oni kažu, tog dana se svaki čovek ovde oseća kao pravi Meksikanac. Moram priznati da sam se i ja pomalo osećala kao Meksikanka tog dana. Nekoliko dana pred ovaj praznik, mogli ste da vidite kuće dekorisane u bojama Meksičke zastave. I to je uobičajna situacija. Meksikanci su vrlo ponosni na ovaj dan, 15i septembar. Meni je to vrlo zanimiljivo izgledalo i moram priznati da mi je nekako žao što mi kao zemlja ne slavimo sa toliko ushićenja naš Dan državnosti- Sretenje, 15og februara. U svakom delu zemlju se slavi ovaj praznik, ali mnogo Meksikanaca nas je posavetovalo da je najbolje dočekati ovaj praznik u gradu San Miguel de Allende, koji se nalazi 300 km od Meksika sitija. Razlog za to je što se Dan nezavisnosti i desio u tom gradu (ili neposrednoj okolini). Čuvena ceremonija neposredno pred ponoć se zove El Grito i podrazumeva tradicionalnu meksičku muziku sa vatrometom, koji me je fascinirao jer nikad spektakularniji vatromet do sada nisam videla. Čak mislim da je trajao skoro sat vremena. Noć između 15og i 16og ste mogli da doživite veličanstvenu atmosferu i zaista imam problem da vam ovo prenesem rečima. Mislim da je to nešto što se mora doživeti. Ogromna masa ljudi koja usklikuje "Viva Mexico" i naravno mi internacionalni studenti sa njima, je nešto jedinstveno. I zaista sam se jednim delom osećala kao da i ja pripadam tu. Inače moram reći da sam dobila komentare od mnogih Meksikanaca da ličim na Latinoamerikanku. Ne na Meksikanku, već možda kao da sam iz Kolumbije ili Venecuele. Moram priznati da mi je jako zanimljivo kada čujem ovakve komentare. I mislim da je istinito, pošto mi je više osoba uputilo ovaj komentar. Tako da mislim da ću do kraja mog boravka postati prava Latina. Ovim gradom sam zaista oduševljena, jer možete osetiti duh Meksičkog naroda u njemu. Jedan mali ali vrlo simpatičan i lep gradić. Nadam se da ćete u budućnosti imati priliku ne samo da posetite Meksiko, već da i vi doživite ovaj dan ovde jer je zaista nešto posebno.

Puno vas pozdravljam i šaljem poljupce iz Meksika sitija. Pratite i dalje moj blog i avanturu u Meksiku.

Hasta pronto! Besos

Katarina Matijašević

Acapulco

"Life is either a daring adventure or nothing." H. Keller

Acapulco. Moje prvo putovanje. I mogu reći da sam više nego zadovoljna, s obzirom da sam se provela fenomenalno. Plaža, sunce, sjajno društvo i na kraju imate vrhunski provod.  Udaljenost Acapulca od Mekiska sitija je oko 300 km. I divno je bilo biti na plaži pošto u Meksiku sitiju od kad sam stigla svaki dan pada kiša, jer je trenutno kišan period. Acapulco je nekada bio najpoznatije letovalište ovde, danas ne toliko. Tu ulogu je preuzeo Cancun, ali svakako da kada ste ovde vredi otići i posetiti. Ono po čemu je i danas Acapulco veoma poznat jeste izuzetno bogat noćni život. I shvatam zašto. Ovde imate priliku da posetite klub koji je izgrađen na ivici stene sa neverovatnim pogledom na uvalu kroz pod od stakla i da doživite sjajnu atmosferu u noćnom izlasku, čak i vatromet u jednom trenutku. Ovo je jedan od izlazaka koji se pamti ceo život. Lokalni ljudi su nam skrenuli pažnju da Acapulco spada u malo opasnija mesta zbog narko kartela, ali na svu sreću mi nismo imali nikakvih problema tamo. 

Ovog vikenda Meksiko slavi svoj Dan nezavisnosti i to je veliki dan za njih. Iz tog razloga, TEC kao i ostale institucije neće raditi u ponedeljak 16. septembra. Već se može osetiti duh i uzbuđenje oko ovog praznika. Možete videti kako porodice dekorišu svoje kuće i dvorišta. I moram priznati da sam vrlo uzbuđena što ću biti u mogućnosti da doživim ovaj dan ovde. I dalje nisam sigurna šta ću raditi, možda odem do Centra ali verovatnije ću sa cimerkama posetiti neki manji grad, gde u potpunosti možete da doživite duh ovog praznika. U sledećem postu verujem da ću biti puna utisaka zbog ovog dana. 

Do tada uživajte mi i naravno čitajte moj blog.

Besos,

Katarina Matijašević

After one month in Mexico City

"Act as if what you do makes a difference. It does." W. James

U svakom trenutku, u svakoj situaciji treba da se trudimo da naučimo nešto novo i steknemo iskustvo koje će nam pomoći u budućnosti. Ja volim motivišuće govore, filmove, knjige, jer zaista verujem da ukoliko istinski verujemo u nešto, ukoliko istinski želimo nešto, da ćemo to nešto u jednom trenutku i dobiti. Ne kažemo uzalud kakve su nam misli, takav nam je život. Zato, samo pozitivne misli i vera u sebe, jer tada možete da ostvarite svoje želje, svoje ciljeve. Postavimo ciljeve sebi, podelimo ih na male korake i hajde da se trudimo da svako veče kad odemo na spavanje, odemo sa znanjem da smo tog dana uradili nešto korisno, nešto značajno, i da smo danas bliže tom našem cilju u odnosu na juče. Sve je moguće sa verom i samopouzdanjem u sebe. 

Oduvek sam želela da odem negde na jedan semestar na razmenu, jer sam oduvek smatrala to jednim divnim iskustvom i sada vidim koliko sam bila u pravu. Ja sam otišla na kraju svojih master studija i kada doživljavam sve ovo, žao mi je što nisam ranije konkurisala. Htela sam, ali uvek me je nešto sprečavalo. Uvek neki izgovori. Zato nema čekanja. Prilike prolaze i možda neće doći nove. Zato svaku priliku, ma o čemu da se radi, "zgrabite" i iskoristite je. Život je samo jedan, zato hajde da ga živimo što kvalitetnije, što srećnije. Okruženi dobrim ljudima, pravim prijateljima, uživajmo u malim stvarima jer samo tako možemo da uživamo. Previše nezadovoljnih ljudi je danas, previše zavisti i zlobe. Ukoliko ne želimo da pomognemo nekome, hajde da mu onda ne odmognemo. Činimo dobro i dobro će se vratiti. Zato, odredite koje su to stvari koje vas čine srećnim i radite ih. I što je još važnije uživajte u njima dok ih radite. Nemojte da se vodite time šta društvo očekuje od vas, šta je prihvatljivo. Za mene, prihvatljivo je samo ono što nas čini srećnim a samim tim da ne nanostite štetu drugim ljudima. Cilj ne opravdava sredstva, Makijavelisti žao mi je. 

I šta da kažem o ovom prelepom gradu u kome se provodim toliko divno. Naravno da mi nedostaje moja porodica i prijatelji, ali kada sam krenula mislila sam da će mi prvi mesec pasti teže. Drago mi je da nije. Upoznala sam sjajne ljude, na predavanjima čujem toliko korisnih i zanimljivih stvari (da, znam, "štreber" sam ali volim da učim i stičem nova znanja), bavim se sportom redovno i idem na časove salse. Meksikanci kao narod su divni, kao što sam već spominjala. Ljudi su u stanju da prekinu sa poslom koji rade da bi vam objasnili nešto i pomogli. Naravno, da treba biti oprezan i ne verovati svakome, ali zaista me oduševljavaju iz dana u dan sa svojim mentalitetom. 

Kao zanimljivu činjenicu izdvajam da od kada sam stigla u roku od 2 nedelje je bilo 6 zemljotresa. U razgovoru sa kolegama iz Meksika sitija sa TEC-a čula samo dosta priča o zemljotresima, što me i ne iznenađuje s obzirom da se radi o vrlo trusnom području. Oni su doživeli neke zaista strašne, i njihove reči su upravo: "to ne bismo poželeli nikome, jer to nije nešto što želite da iskusite." I slažem se sa njima. Ovi zemljotresi nisu bili jaki, ja zapravo nijedan nisam osetila jer sam prespavala svaki. Ali TEC je bio evakuisan 2 puta (kada su se desila 2 zemljotresa) otkad sam stigla. Moja cimerke Jelena i Helena su tada bile na fakultetu i mogao je da se oseti potres zemlje ali ne previše jak. I zahvalni smo na tome, svakako. 

Dok sam ovde posetila sam i zabavan park Six Flags, i to je bilo jedno pravo iskustvo za mene. Meni bliski prijatelji znaju da ja ne volim ovakve tipove zabave i da se zaista plašim takvih stvari. Tako sam u Barseloni odustala od odlaska u zabavan park. Ovde moram priznati sam se osećala više hrabrom. I tako sam otišla. Međutim, kada sam ušla i videla sve te lude vožnje, odmah sam pomislila, ne, ja ne mogu na njima da se vozim, ja ću samo da razgledam. Ipak na kraju sam prevazišla svoje strahove, jer samo čovek koji se boji u isto vreme može biti hrabar. Tako sam ja tog dana išla na najluđe vožnje, od slobodnog pada, okretanja na sve moguće strane, osećaja da udaram u zemlju do neverovatno brzih vožnji. I zaista sam se posle toga osećala divno, toliko adrenalina i uzbuđenja, ali u isto vreme i ponosa na sebe što sam prevazišla svoj strah. I moram da se zahvalim svom prijatelju podrške tog dana, Muhamedu koji živi u Švedskoj a poreklom je iz Libana. Njemu sam dan ranije rekla da sam mnogo plašljiva i da ću odustati u trenutku pred vožnju a on mi je obećao da mi to neće dozvoliti. I upravo je tako i bilo. Na svaku vožnju smo išli zajedno, i pružao mi je podršku pre i tokom vožnje. Toliko sam se zabavljala da je to bilo neverovatno. Naravno, pred vožnju, tipično meni, ja se uspaničim i ne želim da idem, ali ipak na kraju odem. Jer to sam zapravo ja. Ja ću se plašiti ali želim da probam nove stvari, želim da prevaziđem svoje strahove.

Mesec dana prošlo, ostala još četiri. Brzo ću vam se vratiti i onda nekima od vas uživo pričati moja iskustva. Do tada, moraćete da se zadovoljite sa ovakvim vidovima komunikacije. Od ovog vikenda planiram da počnem da putujum po ovoj prelepoj zemlji, da upoznam neke druge delove zemlje Meksika tako da od sledećeg posta biće malo novosti i o drugim delovima. Prva destinacija je Akapulko, nama svima poznato letovalište.

Uživajte mi, hvala vam što čitate moj blog i uskoro vam se javljam sa novim pojedinostima. 

Chicos & chicas hasta proxima semana! 

Katarina Matijašević

First impression about Mexico City & TEC

"Whatever the mind of man can conceive and believe, it can achieve." Napoleon 

Meksiko siti. Trenutna procena stanovništva između 20 i 25 miliona stanovnika. Još iz aviona činilo mi se kao da ovom gradu nema kraja. I zaista jeste ogroman. To je prvi utisak koji sam stekla, koji je i dalje prisutan. Ogromno prostranstvo, ogromne ulice, puno ljudi na ulicama. Ukoliko ga poredimo sa Srbijom, po broju stanovnika veći je 3-4 puta. Da, toliko je velik ovaj grad. 

Zato kada ovde kažete da je nešto blizu to ima mnogo drugačije značenje u odnosu na ono na šta smo mi navikli u Srbiji. Gužve u saobraćaju su svakodnevnica kao i putovanje od nekoliko sati samo u jednom smeru da biste došli sa jednog kraja grada na drugi. Zato je meni od početka bilo jako važno da budem smeštena blizu fakulteta, po mogućstvu u pešačkoj zoni. Moja želja je bila da budem smeštena u Meksičkoj porodici. Glavni razlog zbog koga sam donela ovu odluku bilo je pitanje bezbednosti. Činilo mi se da je ovo bezbednija varijanta u odnosu na iznajmljivanje stana u Meksiku sitiju. Takođe, na taj način možete upoznati kako živi jedna prosečna porodica ovde, naučiti njihove navike, običaje i kulturu. Pored toga, rečeno nam je da su sve porodice koje primaju studente u blizini fakulteta. Kada sam dobila potvrdu porodice, rečeno mi je da ona ipak udaljena sat vremena prevozom od fakulteta. Za mene je to bilo previše i tog trenutka sam odlučila da potražim privatan smeštaj. Ipak je na kraju prevagnula želja da nađem smeštaj u pešačkoj zoni od fakulteta. 

I tako ja danas živim u jednoj prelepoj Haciendi, u kući sa još četiri cimerke, gde svaka od nas ima svoju sobu a delimo dnevnu sobu i kuhinju. Šta je Hacienda? To je jedan "mali grad" od nekih 100 kuća (manje-više) gde na ulazu postoji rampa i čuvari koji su non stop tu. Tako da ukoliko ne živite u Haciendi, ne možete ući. Ukoliko vam neko dolazi u posetu, na ulazu uzimaju podatke osobe kao i kod koga dolazi u posetu. Kao što se da zaključiti, dosta se brine o bezbednosti zbog opšte poznatih problema u ovom gradu. Fakultet mi je udaljen na 12min pešaka, tako da je to u Meksiku sitiju i više nego blizu. E sad, ko su moje cimerke. Već sam spomenula da imam saputnicu iz Srbije, Jelenu Pejović, koja je dobila stipendiju kao i ja. Pored nje, sa mnom u kući žive još tri devojke, jedna iz Nemačke i dve iz Francuske. Zanimljiva činjenica je da jedna devojka iz Francuske zapravo poreklom iz Maroka. Tako da živim u jednoj vrlo internacionalnoj kući. Ovde možete čuti srpski, engleski, španski, francuski, nemački pa i arapski jezik. Dakle tu su još Anissa, Helena i Eleonore. I mogu reći da sam više nego zadovoljna. Sjajno se slažemo i dosta stvari radimo zajedno. Upoznajemo grad, izlazimo, družimo se. Tako da znam da sam donela pravu odluku kada sam rešila da potražim privatan smeštaj. 

E sad, šta reći o instituciji Tecnologico de Monterrey Campus Cuidad de Mexico. Bojim se da ću vam teško preneti utiske o ovom Univerzitetu. Jednom rečju: vau. TEC takođe izgleda kao mali grad. Prvo što vam zapadne za oko jeste ogromno obezbeđenje na kapijama odnosno na ulazu (postoje 6 kapija gde je moguće ući u kampus). Ne možete ući unutra ukoliko nemate studentsku ID karticu ili karticu da ste zaposleni na TEC-u. Ispred ulaza stoje nekoliko čuvara sa puškama, zbog naše bezbednosti. Tako da to jeste šok. Kada vidite da je sasvim normalna pojava policija i obezbeđenje koji idu po gradu sa ogromnim puškama. U tom trenutku ne možete a da se ne zapitate: gde sam ja to došao/la? Ali naravno, to su samo mere predostrožnosti jer ipak previše ljudi živi ovde i mnogo problema postoji sa narko kartelima i kriminalom, iako se ta situacija popravlja na bolje. Kada uđete, kampus je organizovan u vidu kruga, gde se u centru nalaze stolovi i stolice sa suncobranima (gde možete da se sunčate), a krug formiraju 15ak zgrada. U neposrednoj blizini se nalaze sportski tereni. Kada studirate u Srbiji, nemate priliku da vidite kako izgleda jedan Kampus. Ovde možete naći sve što vam treba. Restorani, kafeterija, teretana koja je besplatna za studente TEC-a (i koja je neverovatna, već sam je koristila i samo reči hvale za nju imam) i preko 200 dodatnih aktivnosti kojima možete da se bavite (razne vrste plesa, fitnes programi, časovi glume, fotografije, aikida, tenisa, sviranja gitare...). Skoro šta god da pomislite, imate kao dodatnu aktivnost na TEC-u i dostupna vam je potpuno besplatno. Znam da dok ovo čitate zvuči savršeno ali samo da vas podsetim, semestar ovde (samo jedan) košta 7500 dolara, tako da za te pare i treba da imate ovakve uslove. Dolazak na predavanja i dodatne aktivnosti (izuzev teretane) je obavezan i tokom semestra imate prava da maksimalno izostanete 3 puta. Ukoliko napravite 4ti izostanak automatski nemate pravo da polažete taj ispit. Neki podržavaju ovo pravilo, neki ne. Ipak smo mi studenti i da kažem (trebalo bi da budemo) zdravorazumska bića koja mogu sama da procene da li treba da idu na predavanja ili ne. Možda nema potrebe sa tim uslovljavanjem, jer ipak neko može da napravi 4 vrlo opravdana izostanka, a za to ovde nema razumevanja. Malo se ne slažem sa tom logikom, mada i ona ima svoje prednosti. Predavanja su uvek u grupama u proseku od po 30 ljudi. Predavanja možete slušati na engleskom ili na španskom. Zanimljivo je da je za Meksičke studente u poslednjim semestrima obavezno da uzmu određen broj predmeta na engleskom jeziku i to je za svaku pohvalu. Svi na TEC-u govore engleski i moram reći dosta dobro, što se ne može reći generalno za ljude po gradu. Studenti ovde su vrlo srdačni, ljubazni i od velike pomoći za nas internacionalne studente, prosto da ne poverujete u to. Milion puta sam pomislila kako bi reagovali ljudi na mom fakultetu i nisam sigurna da li i oni bili ovoliko prijatni kao studenti ovde. Moguće, mada ne mogu to da tvrdim. Takođe, oduševljena sam profesorima i njihovom pristupačnošću. Zanimljivo je da dosta njih komunicira sa nama preko Tvitera, tako da nam je kod jednog profesora prvi domaći zadatak bio da studenti koji nemaju Tviter otvore nalog, jer je to njegov osnovni način komunikacije. Takođe, kao sasvim normalna pojava je da vam profesori daju broj telefona da ih kontaktirate preko What's Up-a a radi se o vrlo uglednim i uspešnim profesorima u biznis svetu. Potpuno drugačija perspektiva u odnosu na Ekof. Predavanja su vrlo dinamična, profesori su vrlo opušteni ali opet daju konkretne činjenice i dosta akcenta se stavlja na aktuelna dešavanja u svetu. Zaista steknete jedan friendly odnos sa njima, jer se oni tako postave prema vama. Dosta edukativnih klipova, gledanje dokumentaraca za domaći, dosta rada tokom semestra, jer ovde je usvojen parcijalan način polaganja ispita tako da tokom semestra imate dosta obaveza (domaći, prezentacije, obavezna čitanja za naredni čas zbog diskusije, projekti) tako da na samom finalnom ispitu nećete imati puno da učite, to je više evaluacija svega naučenog tokom semestra. I moram priznati da se meni dopada ovakav sistem. Mislim da je bolje kada studenti postepeno rade, postepeno usvajaju znanja, a ne kada sednu i "nabubaju" knjigu za dve, tri, četiri nedelje i koja im "ispari" dva dana nakon ispita. Naravno da je bitno položiti ispit, ali ono što je zapravo bitno jeste ZNANJE. Bitno je šta smo naučili tokom tog ispita, kakav smo način razmišljanja stekli, kako će nam taj ispit pomoći i koristiti u budućnosti u našem profesionalnom svetu. Moja poenta je da treba učiti sa razumevanjem i na svaki ispit gledati kao na mogućnost da se nauči nešto novo a ne samo da imamo stav: ma samo da položim ovaj ispit. Zato ja ne opravdam nikako pomagala i prevare tokom polaganja ispita i najoštrije bih sankcionisala svakog ko na taj način polaže ispite. Tako da, moji utisci u vezi sa TEC-om su više nego pozitivni. Naravno, IT podrška i opremljenost učionica je izvanredna. Savršeno zaista. 

Tokom prve nedelje smo imali Integration week organizovanu od strane TEC-a za internacionalne studente odnosno studente koji su došli na razmenu, kako bismo se međusobno upoznali i upoznali sam TEC i pokušali delom da upoznamo grad. Tako da je to bilo jako interesantno iskustvo. Svakog trenutka upoznate neku novu osobu sa nekom novom životnom pričom, čujete toliko različitih iskustava. Neprocenjivo. Zanimljiva činjenica da od skoro 200 studenata koji su ovde trenutno na razmeni, polovina je iz Francuske. Ne znam razlog za to, mada mislim da Francuska vlada daje visoke iznose mesečne stipendije za studente koji dolaze ovde da studiraju. Neverovatno je da na jednom mestu imate toliko ljudi iz različitih krajeva sveta i različitih kultura. Austrija, Nemačka, Španija, Francuska, UK, Poljska, Slovačka, Češka, Švedska, Mađardska, Hrvatska, Rusija, Koreja, Indija, Iran, Kolumbija, Peru, Čile, SAD, Kanada su samo neke od zemalja koje mi padaju na pamet. I sigurna sam da ću sa nekim ljudima odavde ostati u doživotnom kontaktu. I da, mogu reći to samo nakon 4 provedene nedelje ovde. Takve stvari jednostavno znate.

I naučite ovde da nema veze odakle dolazite, iz kog kraja sveta, iz koje države, koje ste nacionalnosti i kojoj religiji pripadate. Bitno je samo kakav ste čovek. Ne volim da generalizujem stvari i u skladu sa tim ne volim da imam stereotipe o ljudima na osnovu toga odakle dolaze. I moram priznati, da većina ovih ljudi ima jako pozitivno mišljenje o Srbiji kao i o ljudima koji dolaze iz Srbije. To je ono što me motiviše. Nadam se da se slika o nama u svetu popravlja. I upravo ću to i ja pokušati ovde da uradim. Da budem što bolji predstavnik/ ambasador sebe, svoje porodice, svog rodnog mesta, grada Beograda, mog Ekof-a i moje Srbije. 

Nadam se da ste uživali u ovom postu. Uskoro sa novim iskustvima. Uživajte i naravno pratite moj blog.

Muchos besos de Mexico City

Katarina Matijašević

Administration, visa, airplane ticket...

"The world is a book and those who do not travel read only one page." St. Augustine

Zašto bi bilo jednostavno kada može komplikovano? Suviše komplikacija i administrativnih problema je bilo u vezi sa mojim dolaskom u Meksiko siti. Ne bih vam sada pisala o svakom problemu, ali ono što je bitno kada odlazite na dug put jeste da ga planirate što ranije, jer nikada ne možete da predvidite sve moguće komplikacije i probleme. Ono na šta bih svima skrenula pažnju jeste da ukoliko putujete preko SAD-a ili UK-a potrebna vam je TRANZITNA VIZA čak i ukoliko samo presedate iz aviona u avion. Iskreno, po meni ovo pravilo nikako nije logično ali šta se mora, pa znamo već. Interesantno je da za Američku tranzitnu vizu predajete sva ista dokumenta kao i za turističku a i sama cena izdavanja vize je ista u oba slučaja (160 dolara). Ja sam predvidela ovu mogućnost, jer sam zaista prvi put čula za termin tranzitna viza 6 dana pred put tako da sam je dobila dan pred polazak što je bilo jako stresno i neprijatno iskustvo za mene. Stoga, obavezno se raspitajte prilikom svakog putovanja ukoliko presedate u nekim zemljama da li vam je potrebna tranzitna viza ili ne. Sačuvaćete dosta nerava. Životna škola. 

E sad malo o samom putu.

Više od 10.000 km je udaljenost Meksika od Srbije. Stoga i moj dolazak ovde nije bio ni najmanje lak, 40 sati puta. Povratnu kartu sam uzela u pravcu Budimpešta- Meksiko siti preko sajta Expedia (preporučujem i Sky Scanner), sa presedanjima u Berlinu i Majamiju, s obzirom da postoji mnogo veći i povoljniji izbor letova iz Budimpešte. I svakako da tu praksu preporučujem. Do Budimpešte možete otići kombijem preko agencije Gea turs, gde karta u jednoj pravcu košta 25eur a kombi dolazi po vas na kućnu adresu i vozi vas na aerodrom i sve to za nekih 6 sati. Tako da je to bio jednostavniji deo puta. Moguće komplikacije sa long-distance letovima su upravo ogromna čekanja ili premalo vremena za presedanje između letova. Tako sam ja u Berlinu imala 13h čekanja na aerodromu i to noću. Dobra stvar je da nisam bila sama, pošto sam na putovanje krenula sa saputnicom Jelenom Pejović (nas dve smo dobile stipendiju sa Beogradskog Univerziteta) a i pored toga možete upoznati neke zanimljive ljude na aerodromu. U Majamiju vreme koje smo trebale da imamo za presedanje je bilo 2h i 15min. Međutim, let iz Berlina zbog ogromne gužve na aerodromu je kasnio 1h i 30min. Naravno da smo bile zabrninute da li ćemo stići na naš let zbog premalo vremena koje ćemo imati za presedanja zbog delay-a. Svakako da avio kompanije snose odgovornost u ovakvim situacijama pa su nam stjuardese rekle da ukoliko ne stignemo na predviđen let da će nas avio kompanije prebaciti na prvi sledeći slobodan let za Meksiko siti. Pored svega toga, prilikom sletanja na aerodrom u Majami, naš avion je morao da kruži pola sata zbog gužve na pisti, tako da smo sleteli u 15:55h a let za Meksiko siti smo imali u 16:15h. Prilikom iskrcavanja posada aviona nam je rekla da svakako požurimo da stignemo na let, da postoji mogućnost da nas malo sačekaju. Naravno da smo želele da stignemo na taj let, jer smo zaista preumorne bile od puta, sama pomisao nada još čekamo na aerodromu ili možda još jednu provedenu noć me (nas) je užasavala. Tako da smo dobile karte Express Connection (bez čekanja u redu) od strane osoblja na aerodromu. Trčanje sa ručnim prtljagom i lap topom je nešto što bih u budućnosti vrlo rado izbegla ukoliko mogu. Aerodrom u Majamiju je ogroman i zaista treba puno vremena da se presedne sa jednog na drugi let. Dobra stvar naravno je da smo uspele da se ukrcamo u avion u 16:30h. Kad sam sela u avion za Meksiko i dalje mi se činilo neverovatnim, ne samo da idem u Meksiko siti, već da ću zaista tamo biti 5 meseci. Mala dodatna komplikacija je bila ta da naš prtljag nije bio poslat našim letom pa smo ga dobile sutra u toku dana. Tada naučite jednu vrlo bitnu lekciju: u ručni prtljag nositi neophodne stvari u slučaju da vam se prtljag zagubi, ne stigne sa vama i slično.  

Takođe je zanimljiva činjenica da u sred puta menjate vremensku zonu. Krenete ujutru, putujete 11h i stignete u 16h popodne istog dana. 

Dakle, ono što svima želim da skrenem pažnju jeste da svoj put ukoliko je moguće planirate što ranije, da se dobro raspitate u vezi sa uslovima leta (da li se karte mogu refundirati u slučaju otkaza putovanja), vizom i svim drugim administrativnim stvarima. 

Mislim da sam podelila sa vama neke vrlo korisne stvari vezane za putovanja. Od narednog posta delim sa vama svoja iskustva iz ovog prelepog grada. 

Hasta pronto!

Katarina Matijašević

Exchange abroad, why not?

"Education is the most powerful weapon which you can use to change the world." N.Mandela

Znanje je moć. Koliko sam samo puta čula ovu rečenicu. Od strane roditelja, rodbine, prijatelja, profesora... U potpunosti se slažem sa tim. Znanje jeste moć. Danas kada su nam informacije dostupne mnogo više nego ikada pre, moramo naći način da se diferenciramo u odnosu na druge, da stekenemo nova znanja, nova iskustva, nova poznastva. Da li ste znali na primer, da količina informacija koju pročitamo danas u novinama je ekvivaletna količini informacija koje su bile dostupne ljudima tokom jedne godine pre 200 godina? Neverovatno. Prosto da se zapitamo šta su ljudi radili i kako su se informisali bez Google-a? Naravno, knjige su oduvek bile tu ali ne toliko dostupne kao danas. Mada postavlja se i pitanje, kako naći "pravu" informaciju u "okeanu" kada smo pretrpani sa tolikom količinom da više i sami ne znamo šta je tačno i korisno a šta ne.

Zato treba iskoristiti svaku šansu i mogućnost koja nam se pruža, jer je pitanje da li će biti sledeće i kada. 

Tako sam i ja sada u Meksiku sitiju, na prestižnom privatnom Univerzitetu Tecnologico de Monterrey u kampusu Cuidad de Mexico. 

Jednog martovskog jutra ugledala sam konkurs na sajtu Beogradskog Univerziteta. U opisu konkursa pisalo je pokriveni troškovi školarine, smeštaja i ishrane a studenti sami snose troškove puta i međunarodnog zdrastvenog osiguranja.  Ispunjavala sam sve uslove: prosek preko 8,00 ; poznavanje engleskog jezika (znanje španskog nije neophodno, jer se časovi mogu slušati na engleskom) i poželjno je da je kandidat student na poslednjoj godini studija. Na prvi mah mi se učinilo zanimljivo, mada iskrena da budem nisam bila zainteresovana da idem. Činilo mi se suviše daleko a i većina stvari koje sam znala o Meksiku sitiju a i Meksiku kao zemlji su bile dosta negativne. Ukoliko odete na Google i search-ujete Meksiko, najviše će se pojaviti vesti o ubistvima, narko kartelima i slično. I pored svih informacija koje sam znala odlučila sam da uputim mejl koordinatorki sa Beogradskog Univerziteta jer nisam bila sigurna da li master studenti mogu da konkurišu. Prva stvar koja me je oduševila je da je koordinatorka prosledila moj mejl profesoru sa tog Univerziteta koji je poreklom iz ex Jugoslavije, i da zapravo zahvaljujući njemu i programu koji je pokrenuo 2010. godine za studente sa Balkana imamo stipendiju koja pokriva sve napomenute troškove. U sebi sam već mislila da master studenti ne mogu da konkurišu zato nisam ozbiljno ni razmišljala o ovome, sve dok nisam dobila odgovor od profesora Milenka Panića da mogu da konkurišem jer je njihova organizacija studija drugačija pošto im osnovne studije traju 9 semestara, a master studije zapravo i ne postoje, već su to studije koje su slične nekadašnjim našim magistarskim, jer su zasnovane na naučno-istraživačkim radovima.

Kada sam dobila ovaj mejl, zaista sam se zamislila. Prvo sam popričala sa bratom i najboljim drugaricama gde sam im spomenula kao mogućnost odlazak u Meksiko siti, na razmenu studenata na jedan semestar u periodu avgust- decembar 2013. godine. Svima se ta ideja na početku nije dopala. Najpre, odlazak u daleku i možemo reći opasnu zemlju, odlazak u trenutku kada bih možda trebala da se zaposlim, a svi smo svesni današnje situacije povodom zaposlenja, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Milion pitanja mi se samo postavljalo. Da li da odem tako daleko, da izgubim neke prilike za posao koje su se pružale jer je pitanje šta će se dešavati kada se vratim, ili pak da odem i samim tim steknem nova znanja, iskustva i budem još bolji kandidat na tržištu rada po povratku? 

Odluka nije bila laka. Razmišljala sam o tome 3 nedelje svakodnevno. I onda sam odlučila da ću da priložim svu neophodnu dokumentaciju, pa ću razmišljati da li ću ići ako budem primljena. Od neophodnih dokumenata trebalo je dostaviti spisak svih položenih ispita prevedenih na engleski, pismo preporuke od strane fakultetskog profesora, aplikativni formular i predlog projekta na kome ćemo raditi tokom 5 meseci u Meksiku sitiju. O kakvom projektu se zapravo radi? Profesor Panić je uočio mogućnost tokom 2010. godine da bi mogao da zbliži (u mom slučaju) Srbiju i Meksiko pa su stoga studenti koji dobiju stipendiju preko ovog programa u obavezi da urade konkretan projekat koji će na kraju semestra izlagati profesorima i ambasadorima svoje zemlje i Meksika sitija. Naravno nakon malo istraživanja, dobila sam ideju koji bih projekat radila ali o tome ćemo kasnije. 

Poslala sam dokumenta i bila opuštena po tom pitanju. Mislila sam ako to ne dobijem, jednostavno mi nije suđeno da idem. Međutim, jednog jutra početkom maja dobila sam mejl od profesora Panića da je moj projekat prihvaćen i da sam dobila stipendiju za period avgust- decembar 2013. godine na TEC-u (Tecnologico de Monterrey, Campus Cuidad de Mexico). Malo je reći da sam bila šokirana. Verovatno zbog toga što nisam ozbiljno shvatala mogućnost da bih mogla zapravo da odem. Teško je sada opisati kako sam se osećala. Rekla bih neka mešavina uzbuđenja ali u isto vreme i straha. Naravno, moji roditelji su bili upućeni da sam konkurisala ali ni oni, poput i mene, nisu ozbiljno shvatali ovu situaciju. 

Tu počinje moja prava dilema. Da li da odem ili ne? Posle toliko pros&cons-a prelomila sam i rekla sebi IDEM. Jednostavno, mislila sam kada ću opet dobiti priliku da odem negde sa skoro punom stipendijom na 5 meseci, da studiram na prestižnom Univerzitetu poput TEC-a gde jedan semestar košta 7500 dolara, da upoznam drugu kulturu i naučim španski jezik. Pogotovo, što sam oduvek smatrala Latinoameričke zemlje i špansko govorno područje dosta atraktivnim i privlačnim po pitanju mentaliteta i kulture. 

I tako sam ja stigla u Meksiko siti 03. avgusta 2013. godine. Naravno, u sledećem postu pisaću vam nešto o nephodnim dokumentima i papirologiji oko vize, avionske karte i ostaloj administraciji. Samo ću reći da su dve nedelje pred moj dolazak ovde bile najstresnije dve nedelje u mom životu. Čovek ne veruje šta sve može da krene po zlu oko administracije dok to ne doživi, ali o tome sledeći put. 

Bitno je da su za sada sve te stvari iza mene, da sam ja već skoro pune dve nedelje u ovom divnom, mada zaista ogromnom gradu, i da za sada imam samo pozitivne stvari da kažem. Imam 5 meseci da podelim svoja iskustva o svom boravku ovde.

Volela bih da motivišem sve mlade i ambiciozne ljude da putuju, apliciraju za programe razmene ili studiranja u inostranstvu jer mislim da je to jedinstveno iskustvo, i na kraju to je ono što nas čini istinski bogatim. Srbija, nažalost pruža manje mogućnosti nego druge zemlje, ali ne možemo reći da ih nema. Samo smo možda suviše lenji da potražimo sami i da se borimo za ono što mislimo da zaslužujemo i da nam pripada. I sami znamo, da čim su nam stvari teže dostupne automatski ih želimo više.

Toliko od mene za sada. Nadam se da ste uživali u mojoj priči oko samog procesa apliciranja za studentsku razmenu u Meksiku sitiju. Sledeći post oko dokumentacije za vizu.

Do tada srdačno vas pozdravljam i šaljem poljupce iz prelepog Meksika sitija.

Katarina Matijašević