First impression about Mexico City & TEC

"Whatever the mind of man can conceive and believe, it can achieve." Napoleon 

Meksiko siti. Trenutna procena stanovništva između 20 i 25 miliona stanovnika. Još iz aviona činilo mi se kao da ovom gradu nema kraja. I zaista jeste ogroman. To je prvi utisak koji sam stekla, koji je i dalje prisutan. Ogromno prostranstvo, ogromne ulice, puno ljudi na ulicama. Ukoliko ga poredimo sa Srbijom, po broju stanovnika veći je 3-4 puta. Da, toliko je velik ovaj grad. 

Zato kada ovde kažete da je nešto blizu to ima mnogo drugačije značenje u odnosu na ono na šta smo mi navikli u Srbiji. Gužve u saobraćaju su svakodnevnica kao i putovanje od nekoliko sati samo u jednom smeru da biste došli sa jednog kraja grada na drugi. Zato je meni od početka bilo jako važno da budem smeštena blizu fakulteta, po mogućstvu u pešačkoj zoni. Moja želja je bila da budem smeštena u Meksičkoj porodici. Glavni razlog zbog koga sam donela ovu odluku bilo je pitanje bezbednosti. Činilo mi se da je ovo bezbednija varijanta u odnosu na iznajmljivanje stana u Meksiku sitiju. Takođe, na taj način možete upoznati kako živi jedna prosečna porodica ovde, naučiti njihove navike, običaje i kulturu. Pored toga, rečeno nam je da su sve porodice koje primaju studente u blizini fakulteta. Kada sam dobila potvrdu porodice, rečeno mi je da ona ipak udaljena sat vremena prevozom od fakulteta. Za mene je to bilo previše i tog trenutka sam odlučila da potražim privatan smeštaj. Ipak je na kraju prevagnula želja da nađem smeštaj u pešačkoj zoni od fakulteta. 

I tako ja danas živim u jednoj prelepoj Haciendi, u kući sa još četiri cimerke, gde svaka od nas ima svoju sobu a delimo dnevnu sobu i kuhinju. Šta je Hacienda? To je jedan "mali grad" od nekih 100 kuća (manje-više) gde na ulazu postoji rampa i čuvari koji su non stop tu. Tako da ukoliko ne živite u Haciendi, ne možete ući. Ukoliko vam neko dolazi u posetu, na ulazu uzimaju podatke osobe kao i kod koga dolazi u posetu. Kao što se da zaključiti, dosta se brine o bezbednosti zbog opšte poznatih problema u ovom gradu. Fakultet mi je udaljen na 12min pešaka, tako da je to u Meksiku sitiju i više nego blizu. E sad, ko su moje cimerke. Već sam spomenula da imam saputnicu iz Srbije, Jelenu Pejović, koja je dobila stipendiju kao i ja. Pored nje, sa mnom u kući žive još tri devojke, jedna iz Nemačke i dve iz Francuske. Zanimljiva činjenica je da jedna devojka iz Francuske zapravo poreklom iz Maroka. Tako da živim u jednoj vrlo internacionalnoj kući. Ovde možete čuti srpski, engleski, španski, francuski, nemački pa i arapski jezik. Dakle tu su još Anissa, Helena i Eleonore. I mogu reći da sam više nego zadovoljna. Sjajno se slažemo i dosta stvari radimo zajedno. Upoznajemo grad, izlazimo, družimo se. Tako da znam da sam donela pravu odluku kada sam rešila da potražim privatan smeštaj. 

E sad, šta reći o instituciji Tecnologico de Monterrey Campus Cuidad de Mexico. Bojim se da ću vam teško preneti utiske o ovom Univerzitetu. Jednom rečju: vau. TEC takođe izgleda kao mali grad. Prvo što vam zapadne za oko jeste ogromno obezbeđenje na kapijama odnosno na ulazu (postoje 6 kapija gde je moguće ući u kampus). Ne možete ući unutra ukoliko nemate studentsku ID karticu ili karticu da ste zaposleni na TEC-u. Ispred ulaza stoje nekoliko čuvara sa puškama, zbog naše bezbednosti. Tako da to jeste šok. Kada vidite da je sasvim normalna pojava policija i obezbeđenje koji idu po gradu sa ogromnim puškama. U tom trenutku ne možete a da se ne zapitate: gde sam ja to došao/la? Ali naravno, to su samo mere predostrožnosti jer ipak previše ljudi živi ovde i mnogo problema postoji sa narko kartelima i kriminalom, iako se ta situacija popravlja na bolje. Kada uđete, kampus je organizovan u vidu kruga, gde se u centru nalaze stolovi i stolice sa suncobranima (gde možete da se sunčate), a krug formiraju 15ak zgrada. U neposrednoj blizini se nalaze sportski tereni. Kada studirate u Srbiji, nemate priliku da vidite kako izgleda jedan Kampus. Ovde možete naći sve što vam treba. Restorani, kafeterija, teretana koja je besplatna za studente TEC-a (i koja je neverovatna, već sam je koristila i samo reči hvale za nju imam) i preko 200 dodatnih aktivnosti kojima možete da se bavite (razne vrste plesa, fitnes programi, časovi glume, fotografije, aikida, tenisa, sviranja gitare...). Skoro šta god da pomislite, imate kao dodatnu aktivnost na TEC-u i dostupna vam je potpuno besplatno. Znam da dok ovo čitate zvuči savršeno ali samo da vas podsetim, semestar ovde (samo jedan) košta 7500 dolara, tako da za te pare i treba da imate ovakve uslove. Dolazak na predavanja i dodatne aktivnosti (izuzev teretane) je obavezan i tokom semestra imate prava da maksimalno izostanete 3 puta. Ukoliko napravite 4ti izostanak automatski nemate pravo da polažete taj ispit. Neki podržavaju ovo pravilo, neki ne. Ipak smo mi studenti i da kažem (trebalo bi da budemo) zdravorazumska bića koja mogu sama da procene da li treba da idu na predavanja ili ne. Možda nema potrebe sa tim uslovljavanjem, jer ipak neko može da napravi 4 vrlo opravdana izostanka, a za to ovde nema razumevanja. Malo se ne slažem sa tom logikom, mada i ona ima svoje prednosti. Predavanja su uvek u grupama u proseku od po 30 ljudi. Predavanja možete slušati na engleskom ili na španskom. Zanimljivo je da je za Meksičke studente u poslednjim semestrima obavezno da uzmu određen broj predmeta na engleskom jeziku i to je za svaku pohvalu. Svi na TEC-u govore engleski i moram reći dosta dobro, što se ne može reći generalno za ljude po gradu. Studenti ovde su vrlo srdačni, ljubazni i od velike pomoći za nas internacionalne studente, prosto da ne poverujete u to. Milion puta sam pomislila kako bi reagovali ljudi na mom fakultetu i nisam sigurna da li i oni bili ovoliko prijatni kao studenti ovde. Moguće, mada ne mogu to da tvrdim. Takođe, oduševljena sam profesorima i njihovom pristupačnošću. Zanimljivo je da dosta njih komunicira sa nama preko Tvitera, tako da nam je kod jednog profesora prvi domaći zadatak bio da studenti koji nemaju Tviter otvore nalog, jer je to njegov osnovni način komunikacije. Takođe, kao sasvim normalna pojava je da vam profesori daju broj telefona da ih kontaktirate preko What's Up-a a radi se o vrlo uglednim i uspešnim profesorima u biznis svetu. Potpuno drugačija perspektiva u odnosu na Ekof. Predavanja su vrlo dinamična, profesori su vrlo opušteni ali opet daju konkretne činjenice i dosta akcenta se stavlja na aktuelna dešavanja u svetu. Zaista steknete jedan friendly odnos sa njima, jer se oni tako postave prema vama. Dosta edukativnih klipova, gledanje dokumentaraca za domaći, dosta rada tokom semestra, jer ovde je usvojen parcijalan način polaganja ispita tako da tokom semestra imate dosta obaveza (domaći, prezentacije, obavezna čitanja za naredni čas zbog diskusije, projekti) tako da na samom finalnom ispitu nećete imati puno da učite, to je više evaluacija svega naučenog tokom semestra. I moram priznati da se meni dopada ovakav sistem. Mislim da je bolje kada studenti postepeno rade, postepeno usvajaju znanja, a ne kada sednu i "nabubaju" knjigu za dve, tri, četiri nedelje i koja im "ispari" dva dana nakon ispita. Naravno da je bitno položiti ispit, ali ono što je zapravo bitno jeste ZNANJE. Bitno je šta smo naučili tokom tog ispita, kakav smo način razmišljanja stekli, kako će nam taj ispit pomoći i koristiti u budućnosti u našem profesionalnom svetu. Moja poenta je da treba učiti sa razumevanjem i na svaki ispit gledati kao na mogućnost da se nauči nešto novo a ne samo da imamo stav: ma samo da položim ovaj ispit. Zato ja ne opravdam nikako pomagala i prevare tokom polaganja ispita i najoštrije bih sankcionisala svakog ko na taj način polaže ispite. Tako da, moji utisci u vezi sa TEC-om su više nego pozitivni. Naravno, IT podrška i opremljenost učionica je izvanredna. Savršeno zaista. 

Tokom prve nedelje smo imali Integration week organizovanu od strane TEC-a za internacionalne studente odnosno studente koji su došli na razmenu, kako bismo se međusobno upoznali i upoznali sam TEC i pokušali delom da upoznamo grad. Tako da je to bilo jako interesantno iskustvo. Svakog trenutka upoznate neku novu osobu sa nekom novom životnom pričom, čujete toliko različitih iskustava. Neprocenjivo. Zanimljiva činjenica da od skoro 200 studenata koji su ovde trenutno na razmeni, polovina je iz Francuske. Ne znam razlog za to, mada mislim da Francuska vlada daje visoke iznose mesečne stipendije za studente koji dolaze ovde da studiraju. Neverovatno je da na jednom mestu imate toliko ljudi iz različitih krajeva sveta i različitih kultura. Austrija, Nemačka, Španija, Francuska, UK, Poljska, Slovačka, Češka, Švedska, Mađardska, Hrvatska, Rusija, Koreja, Indija, Iran, Kolumbija, Peru, Čile, SAD, Kanada su samo neke od zemalja koje mi padaju na pamet. I sigurna sam da ću sa nekim ljudima odavde ostati u doživotnom kontaktu. I da, mogu reći to samo nakon 4 provedene nedelje ovde. Takve stvari jednostavno znate.

I naučite ovde da nema veze odakle dolazite, iz kog kraja sveta, iz koje države, koje ste nacionalnosti i kojoj religiji pripadate. Bitno je samo kakav ste čovek. Ne volim da generalizujem stvari i u skladu sa tim ne volim da imam stereotipe o ljudima na osnovu toga odakle dolaze. I moram priznati, da većina ovih ljudi ima jako pozitivno mišljenje o Srbiji kao i o ljudima koji dolaze iz Srbije. To je ono što me motiviše. Nadam se da se slika o nama u svetu popravlja. I upravo ću to i ja pokušati ovde da uradim. Da budem što bolji predstavnik/ ambasador sebe, svoje porodice, svog rodnog mesta, grada Beograda, mog Ekof-a i moje Srbije. 

Nadam se da ste uživali u ovom postu. Uskoro sa novim iskustvima. Uživajte i naravno pratite moj blog.

Muchos besos de Mexico City

Katarina Matijašević

Administration, visa, airplane ticket...

"The world is a book and those who do not travel read only one page." St. Augustine

Zašto bi bilo jednostavno kada može komplikovano? Suviše komplikacija i administrativnih problema je bilo u vezi sa mojim dolaskom u Meksiko siti. Ne bih vam sada pisala o svakom problemu, ali ono što je bitno kada odlazite na dug put jeste da ga planirate što ranije, jer nikada ne možete da predvidite sve moguće komplikacije i probleme. Ono na šta bih svima skrenula pažnju jeste da ukoliko putujete preko SAD-a ili UK-a potrebna vam je TRANZITNA VIZA čak i ukoliko samo presedate iz aviona u avion. Iskreno, po meni ovo pravilo nikako nije logično ali šta se mora, pa znamo već. Interesantno je da za Američku tranzitnu vizu predajete sva ista dokumenta kao i za turističku a i sama cena izdavanja vize je ista u oba slučaja (160 dolara). Ja sam predvidela ovu mogućnost, jer sam zaista prvi put čula za termin tranzitna viza 6 dana pred put tako da sam je dobila dan pred polazak što je bilo jako stresno i neprijatno iskustvo za mene. Stoga, obavezno se raspitajte prilikom svakog putovanja ukoliko presedate u nekim zemljama da li vam je potrebna tranzitna viza ili ne. Sačuvaćete dosta nerava. Životna škola. 

E sad malo o samom putu.

Više od 10.000 km je udaljenost Meksika od Srbije. Stoga i moj dolazak ovde nije bio ni najmanje lak, 40 sati puta. Povratnu kartu sam uzela u pravcu Budimpešta- Meksiko siti preko sajta Expedia (preporučujem i Sky Scanner), sa presedanjima u Berlinu i Majamiju, s obzirom da postoji mnogo veći i povoljniji izbor letova iz Budimpešte. I svakako da tu praksu preporučujem. Do Budimpešte možete otići kombijem preko agencije Gea turs, gde karta u jednoj pravcu košta 25eur a kombi dolazi po vas na kućnu adresu i vozi vas na aerodrom i sve to za nekih 6 sati. Tako da je to bio jednostavniji deo puta. Moguće komplikacije sa long-distance letovima su upravo ogromna čekanja ili premalo vremena za presedanje između letova. Tako sam ja u Berlinu imala 13h čekanja na aerodromu i to noću. Dobra stvar je da nisam bila sama, pošto sam na putovanje krenula sa saputnicom Jelenom Pejović (nas dve smo dobile stipendiju sa Beogradskog Univerziteta) a i pored toga možete upoznati neke zanimljive ljude na aerodromu. U Majamiju vreme koje smo trebale da imamo za presedanje je bilo 2h i 15min. Međutim, let iz Berlina zbog ogromne gužve na aerodromu je kasnio 1h i 30min. Naravno da smo bile zabrninute da li ćemo stići na naš let zbog premalo vremena koje ćemo imati za presedanja zbog delay-a. Svakako da avio kompanije snose odgovornost u ovakvim situacijama pa su nam stjuardese rekle da ukoliko ne stignemo na predviđen let da će nas avio kompanije prebaciti na prvi sledeći slobodan let za Meksiko siti. Pored svega toga, prilikom sletanja na aerodrom u Majami, naš avion je morao da kruži pola sata zbog gužve na pisti, tako da smo sleteli u 15:55h a let za Meksiko siti smo imali u 16:15h. Prilikom iskrcavanja posada aviona nam je rekla da svakako požurimo da stignemo na let, da postoji mogućnost da nas malo sačekaju. Naravno da smo želele da stignemo na taj let, jer smo zaista preumorne bile od puta, sama pomisao nada još čekamo na aerodromu ili možda još jednu provedenu noć me (nas) je užasavala. Tako da smo dobile karte Express Connection (bez čekanja u redu) od strane osoblja na aerodromu. Trčanje sa ručnim prtljagom i lap topom je nešto što bih u budućnosti vrlo rado izbegla ukoliko mogu. Aerodrom u Majamiju je ogroman i zaista treba puno vremena da se presedne sa jednog na drugi let. Dobra stvar naravno je da smo uspele da se ukrcamo u avion u 16:30h. Kad sam sela u avion za Meksiko i dalje mi se činilo neverovatnim, ne samo da idem u Meksiko siti, već da ću zaista tamo biti 5 meseci. Mala dodatna komplikacija je bila ta da naš prtljag nije bio poslat našim letom pa smo ga dobile sutra u toku dana. Tada naučite jednu vrlo bitnu lekciju: u ručni prtljag nositi neophodne stvari u slučaju da vam se prtljag zagubi, ne stigne sa vama i slično.  

Takođe je zanimljiva činjenica da u sred puta menjate vremensku zonu. Krenete ujutru, putujete 11h i stignete u 16h popodne istog dana. 

Dakle, ono što svima želim da skrenem pažnju jeste da svoj put ukoliko je moguće planirate što ranije, da se dobro raspitate u vezi sa uslovima leta (da li se karte mogu refundirati u slučaju otkaza putovanja), vizom i svim drugim administrativnim stvarima. 

Mislim da sam podelila sa vama neke vrlo korisne stvari vezane za putovanja. Od narednog posta delim sa vama svoja iskustva iz ovog prelepog grada. 

Hasta pronto!

Katarina Matijašević

Exchange abroad, why not?

"Education is the most powerful weapon which you can use to change the world." N.Mandela

Znanje je moć. Koliko sam samo puta čula ovu rečenicu. Od strane roditelja, rodbine, prijatelja, profesora... U potpunosti se slažem sa tim. Znanje jeste moć. Danas kada su nam informacije dostupne mnogo više nego ikada pre, moramo naći način da se diferenciramo u odnosu na druge, da stekenemo nova znanja, nova iskustva, nova poznastva. Da li ste znali na primer, da količina informacija koju pročitamo danas u novinama je ekvivaletna količini informacija koje su bile dostupne ljudima tokom jedne godine pre 200 godina? Neverovatno. Prosto da se zapitamo šta su ljudi radili i kako su se informisali bez Google-a? Naravno, knjige su oduvek bile tu ali ne toliko dostupne kao danas. Mada postavlja se i pitanje, kako naći "pravu" informaciju u "okeanu" kada smo pretrpani sa tolikom količinom da više i sami ne znamo šta je tačno i korisno a šta ne.

Zato treba iskoristiti svaku šansu i mogućnost koja nam se pruža, jer je pitanje da li će biti sledeće i kada. 

Tako sam i ja sada u Meksiku sitiju, na prestižnom privatnom Univerzitetu Tecnologico de Monterrey u kampusu Cuidad de Mexico. 

Jednog martovskog jutra ugledala sam konkurs na sajtu Beogradskog Univerziteta. U opisu konkursa pisalo je pokriveni troškovi školarine, smeštaja i ishrane a studenti sami snose troškove puta i međunarodnog zdrastvenog osiguranja.  Ispunjavala sam sve uslove: prosek preko 8,00 ; poznavanje engleskog jezika (znanje španskog nije neophodno, jer se časovi mogu slušati na engleskom) i poželjno je da je kandidat student na poslednjoj godini studija. Na prvi mah mi se učinilo zanimljivo, mada iskrena da budem nisam bila zainteresovana da idem. Činilo mi se suviše daleko a i većina stvari koje sam znala o Meksiku sitiju a i Meksiku kao zemlji su bile dosta negativne. Ukoliko odete na Google i search-ujete Meksiko, najviše će se pojaviti vesti o ubistvima, narko kartelima i slično. I pored svih informacija koje sam znala odlučila sam da uputim mejl koordinatorki sa Beogradskog Univerziteta jer nisam bila sigurna da li master studenti mogu da konkurišu. Prva stvar koja me je oduševila je da je koordinatorka prosledila moj mejl profesoru sa tog Univerziteta koji je poreklom iz ex Jugoslavije, i da zapravo zahvaljujući njemu i programu koji je pokrenuo 2010. godine za studente sa Balkana imamo stipendiju koja pokriva sve napomenute troškove. U sebi sam već mislila da master studenti ne mogu da konkurišu zato nisam ozbiljno ni razmišljala o ovome, sve dok nisam dobila odgovor od profesora Milenka Panića da mogu da konkurišem jer je njihova organizacija studija drugačija pošto im osnovne studije traju 9 semestara, a master studije zapravo i ne postoje, već su to studije koje su slične nekadašnjim našim magistarskim, jer su zasnovane na naučno-istraživačkim radovima.

Kada sam dobila ovaj mejl, zaista sam se zamislila. Prvo sam popričala sa bratom i najboljim drugaricama gde sam im spomenula kao mogućnost odlazak u Meksiko siti, na razmenu studenata na jedan semestar u periodu avgust- decembar 2013. godine. Svima se ta ideja na početku nije dopala. Najpre, odlazak u daleku i možemo reći opasnu zemlju, odlazak u trenutku kada bih možda trebala da se zaposlim, a svi smo svesni današnje situacije povodom zaposlenja, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Milion pitanja mi se samo postavljalo. Da li da odem tako daleko, da izgubim neke prilike za posao koje su se pružale jer je pitanje šta će se dešavati kada se vratim, ili pak da odem i samim tim steknem nova znanja, iskustva i budem još bolji kandidat na tržištu rada po povratku? 

Odluka nije bila laka. Razmišljala sam o tome 3 nedelje svakodnevno. I onda sam odlučila da ću da priložim svu neophodnu dokumentaciju, pa ću razmišljati da li ću ići ako budem primljena. Od neophodnih dokumenata trebalo je dostaviti spisak svih položenih ispita prevedenih na engleski, pismo preporuke od strane fakultetskog profesora, aplikativni formular i predlog projekta na kome ćemo raditi tokom 5 meseci u Meksiku sitiju. O kakvom projektu se zapravo radi? Profesor Panić je uočio mogućnost tokom 2010. godine da bi mogao da zbliži (u mom slučaju) Srbiju i Meksiko pa su stoga studenti koji dobiju stipendiju preko ovog programa u obavezi da urade konkretan projekat koji će na kraju semestra izlagati profesorima i ambasadorima svoje zemlje i Meksika sitija. Naravno nakon malo istraživanja, dobila sam ideju koji bih projekat radila ali o tome ćemo kasnije. 

Poslala sam dokumenta i bila opuštena po tom pitanju. Mislila sam ako to ne dobijem, jednostavno mi nije suđeno da idem. Međutim, jednog jutra početkom maja dobila sam mejl od profesora Panića da je moj projekat prihvaćen i da sam dobila stipendiju za period avgust- decembar 2013. godine na TEC-u (Tecnologico de Monterrey, Campus Cuidad de Mexico). Malo je reći da sam bila šokirana. Verovatno zbog toga što nisam ozbiljno shvatala mogućnost da bih mogla zapravo da odem. Teško je sada opisati kako sam se osećala. Rekla bih neka mešavina uzbuđenja ali u isto vreme i straha. Naravno, moji roditelji su bili upućeni da sam konkurisala ali ni oni, poput i mene, nisu ozbiljno shvatali ovu situaciju. 

Tu počinje moja prava dilema. Da li da odem ili ne? Posle toliko pros&cons-a prelomila sam i rekla sebi IDEM. Jednostavno, mislila sam kada ću opet dobiti priliku da odem negde sa skoro punom stipendijom na 5 meseci, da studiram na prestižnom Univerzitetu poput TEC-a gde jedan semestar košta 7500 dolara, da upoznam drugu kulturu i naučim španski jezik. Pogotovo, što sam oduvek smatrala Latinoameričke zemlje i špansko govorno područje dosta atraktivnim i privlačnim po pitanju mentaliteta i kulture. 

I tako sam ja stigla u Meksiko siti 03. avgusta 2013. godine. Naravno, u sledećem postu pisaću vam nešto o nephodnim dokumentima i papirologiji oko vize, avionske karte i ostaloj administraciji. Samo ću reći da su dve nedelje pred moj dolazak ovde bile najstresnije dve nedelje u mom životu. Čovek ne veruje šta sve može da krene po zlu oko administracije dok to ne doživi, ali o tome sledeći put. 

Bitno je da su za sada sve te stvari iza mene, da sam ja već skoro pune dve nedelje u ovom divnom, mada zaista ogromnom gradu, i da za sada imam samo pozitivne stvari da kažem. Imam 5 meseci da podelim svoja iskustva o svom boravku ovde.

Volela bih da motivišem sve mlade i ambiciozne ljude da putuju, apliciraju za programe razmene ili studiranja u inostranstvu jer mislim da je to jedinstveno iskustvo, i na kraju to je ono što nas čini istinski bogatim. Srbija, nažalost pruža manje mogućnosti nego druge zemlje, ali ne možemo reći da ih nema. Samo smo možda suviše lenji da potražimo sami i da se borimo za ono što mislimo da zaslužujemo i da nam pripada. I sami znamo, da čim su nam stvari teže dostupne automatski ih želimo više.

Toliko od mene za sada. Nadam se da ste uživali u mojoj priči oko samog procesa apliciranja za studentsku razmenu u Meksiku sitiju. Sledeći post oko dokumentacije za vizu.

Do tada srdačno vas pozdravljam i šaljem poljupce iz prelepog Meksika sitija.

Katarina Matijašević