"Act as if what you do makes a difference. It does." W. James
U svakom trenutku, u svakoj situaciji treba da se trudimo da naučimo nešto novo i steknemo iskustvo koje će nam pomoći u budućnosti. Ja volim motivišuće govore, filmove, knjige, jer zaista verujem da ukoliko istinski verujemo u nešto, ukoliko istinski želimo nešto, da ćemo to nešto u jednom trenutku i dobiti. Ne kažemo uzalud kakve su nam misli, takav nam je život. Zato, samo pozitivne misli i vera u sebe, jer tada možete da ostvarite svoje želje, svoje ciljeve. Postavimo ciljeve sebi, podelimo ih na male korake i hajde da se trudimo da svako veče kad odemo na spavanje, odemo sa znanjem da smo tog dana uradili nešto korisno, nešto značajno, i da smo danas bliže tom našem cilju u odnosu na juče. Sve je moguće sa verom i samopouzdanjem u sebe.
Oduvek sam želela da odem negde na jedan semestar na razmenu, jer sam oduvek smatrala to jednim divnim iskustvom i sada vidim koliko sam bila u pravu. Ja sam otišla na kraju svojih master studija i kada doživljavam sve ovo, žao mi je što nisam ranije konkurisala. Htela sam, ali uvek me je nešto sprečavalo. Uvek neki izgovori. Zato nema čekanja. Prilike prolaze i možda neće doći nove. Zato svaku priliku, ma o čemu da se radi, "zgrabite" i iskoristite je. Život je samo jedan, zato hajde da ga živimo što kvalitetnije, što srećnije. Okruženi dobrim ljudima, pravim prijateljima, uživajmo u malim stvarima jer samo tako možemo da uživamo. Previše nezadovoljnih ljudi je danas, previše zavisti i zlobe. Ukoliko ne želimo da pomognemo nekome, hajde da mu onda ne odmognemo. Činimo dobro i dobro će se vratiti. Zato, odredite koje su to stvari koje vas čine srećnim i radite ih. I što je još važnije uživajte u njima dok ih radite. Nemojte da se vodite time šta društvo očekuje od vas, šta je prihvatljivo. Za mene, prihvatljivo je samo ono što nas čini srećnim a samim tim da ne nanostite štetu drugim ljudima. Cilj ne opravdava sredstva, Makijavelisti žao mi je.
I šta da kažem o ovom prelepom gradu u kome se provodim toliko divno. Naravno da mi nedostaje moja porodica i prijatelji, ali kada sam krenula mislila sam da će mi prvi mesec pasti teže. Drago mi je da nije. Upoznala sam sjajne ljude, na predavanjima čujem toliko korisnih i zanimljivih stvari (da, znam, "štreber" sam ali volim da učim i stičem nova znanja), bavim se sportom redovno i idem na časove salse. Meksikanci kao narod su divni, kao što sam već spominjala. Ljudi su u stanju da prekinu sa poslom koji rade da bi vam objasnili nešto i pomogli. Naravno, da treba biti oprezan i ne verovati svakome, ali zaista me oduševljavaju iz dana u dan sa svojim mentalitetom.
Kao zanimljivu činjenicu izdvajam da od kada sam stigla u roku od 2 nedelje je bilo 6 zemljotresa. U razgovoru sa kolegama iz Meksika sitija sa TEC-a čula samo dosta priča o zemljotresima, što me i ne iznenađuje s obzirom da se radi o vrlo trusnom području. Oni su doživeli neke zaista strašne, i njihove reči su upravo: "to ne bismo poželeli nikome, jer to nije nešto što želite da iskusite." I slažem se sa njima. Ovi zemljotresi nisu bili jaki, ja zapravo nijedan nisam osetila jer sam prespavala svaki. Ali TEC je bio evakuisan 2 puta (kada su se desila 2 zemljotresa) otkad sam stigla. Moja cimerke Jelena i Helena su tada bile na fakultetu i mogao je da se oseti potres zemlje ali ne previše jak. I zahvalni smo na tome, svakako.
Dok sam ovde posetila sam i zabavan park Six Flags, i to je bilo jedno pravo iskustvo za mene. Meni bliski prijatelji znaju da ja ne volim ovakve tipove zabave i da se zaista plašim takvih stvari. Tako sam u Barseloni odustala od odlaska u zabavan park. Ovde moram priznati sam se osećala više hrabrom. I tako sam otišla. Međutim, kada sam ušla i videla sve te lude vožnje, odmah sam pomislila, ne, ja ne mogu na njima da se vozim, ja ću samo da razgledam. Ipak na kraju sam prevazišla svoje strahove, jer samo čovek koji se boji u isto vreme može biti hrabar. Tako sam ja tog dana išla na najluđe vožnje, od slobodnog pada, okretanja na sve moguće strane, osećaja da udaram u zemlju do neverovatno brzih vožnji. I zaista sam se posle toga osećala divno, toliko adrenalina i uzbuđenja, ali u isto vreme i ponosa na sebe što sam prevazišla svoj strah. I moram da se zahvalim svom prijatelju podrške tog dana, Muhamedu koji živi u Švedskoj a poreklom je iz Libana. Njemu sam dan ranije rekla da sam mnogo plašljiva i da ću odustati u trenutku pred vožnju a on mi je obećao da mi to neće dozvoliti. I upravo je tako i bilo. Na svaku vožnju smo išli zajedno, i pružao mi je podršku pre i tokom vožnje. Toliko sam se zabavljala da je to bilo neverovatno. Naravno, pred vožnju, tipično meni, ja se uspaničim i ne želim da idem, ali ipak na kraju odem. Jer to sam zapravo ja. Ja ću se plašiti ali želim da probam nove stvari, želim da prevaziđem svoje strahove.
Mesec dana prošlo, ostala još četiri. Brzo ću vam se vratiti i onda nekima od vas uživo pričati moja iskustva. Do tada, moraćete da se zadovoljite sa ovakvim vidovima komunikacije. Od ovog vikenda planiram da počnem da putujum po ovoj prelepoj zemlji, da upoznam neke druge delove zemlje Meksika tako da od sledećeg posta biće malo novosti i o drugim delovima. Prva destinacija je Akapulko, nama svima poznato letovalište.
Uživajte mi, hvala vam što čitate moj blog i uskoro vam se javljam sa novim pojedinostima.
Chicos & chicas hasta proxima semana!
Katarina Matijašević
Нема коментара:
Постави коментар